Untitled - Treći Trg

92 / Treći Trg / Broj 19-20
napisanih tekstova, tekstova koji će biti napisani, kao i
tekstova čija nikada aktualizovana potencijalnost služi
kao razumljiv i gotovo uhvatljiv background za ono, što
leži pred našim očima. Oštrina tih detalja je još bolnija,
kada se ima u vidu da sa svom svojom „intimnošću“ oni
ne uspevaju da „očoveče“ tekst. Stvar nije u tome, što bol,
sećanje, proživljavanje „nisu pravi“, već u tome, što ih
poezija (ova poezija, mada ne samo ova , ako ne ubrajamo
u poeziju „damske albume“) izbacuje iz sebe, ne prima ih,
ostavljajući ih na površini kao stigme, ali ne kao rane. U
tome je upravo, kako mi se čini, osnovni dramatizam ovog
teksta, koji je mnogo dublji (koliko god to jeretički zvučalo)od
„previše ljudskog“ proživljavanja smrti bliskog. Kao što je
pisao T. S. Eliot: „Poezija – to nije prostor za emocije, već
bekstvo od emocija, i nije izražavanje ličnog, već bekstvo
od ličnog. Uostalom, samo oni, koji poseduju sopstvenu
ličnost i emocije mogu da shvate šta znači želeti da se od njih
oslobodiš.“ Stvar nije samo u tome da se od njih „pobegne“
(što nije tako teško), već u tome, da se samo bekstvo zabeleži;
„ohlađenost“ počinje zaista da ima smisla samo (po meni)
ukoliko postoji slična stigmatizacija, kada se na jasnu, engliziranu
jednoličnu ledenu intonaciju spusti trn injekcija,
koje spaljuju sleđenost i nepovratno se hlade.
Prioritet sintakse nad semantikom, o kome je gore bilo
reči, primećuje se i ne samo na intonacionom (tačnije,
sintaksičkom) „sižeu“ pesme, u njenom „uvodu u melodiju“
(između ostalog, na paradoksalan način je za ove tekstove
koji nisu namenjeni za primanje na sluh i „beže“ od svega
previše „ličnog“ veoma važan realni glas autora: jednom
sam čuo, kako Arkadije govori svoje stihove, i sada stalno
čujem njegov glas, njegovu intonaciju, njegovu dikciju,
čitajući stihove na papiru, doživljavam „glas“ kao nedeljivi
deo sopstvenog teksta). Glavni događaji teksta, pa između
ostalih i oni, koji bi se mogli ubrojati u semantičke uz
slobodnije tumačenje, ne razvijaju se u sferi signifikacije, pa
ni određivanja smisla predmeta, čak i iznova sazdanog, kao
što to biva kada je u prvom planu metafora ili metonimija,
već upravo u sferi sintakse. To, naravno, ne znači da je tekst
osiromašen u smislu metaforike, naprotiv, on ponekad
biva prenatopljen njome, mutan od nakićenosti i pun
tame, čuvajući, o čemu se već govorilo, proživljavanje