Untitled - Treći Trg

zaboravljena mudrost, morao bi biti razočaran. Mene su duge
godine naučile koliko je vredno strpljenje.
Ostavljam je otvorenu i tražim sebi mesto koje bi me utoplilo;
malo rečnog mulja pod položenim stablom vrbe, u koji bih se mogla
ukopati, ili bar hrpu promrzlog lišća kojom bih se pokrila. Ovaj put,
naslanjam se uz stablo vrbe, privučem okoštala kolena, spustim
glavu na njih i pustim dugu belu kosu da pada po meni, dok mi
bosa stopala uranjaju u mulj, ne bih li se zagrejala.
Negde oko ponoći, obavija me topliji vetar, pa dremljivo
podižem glavu.
Budi me šum reke. Pesak i blato su omekšali, nemirna voda
svetluca. Oči su mi zacakljene žutom mesečinom, nebo je svetlo i
ljubičasto. Jata bledih zvezda postaju gušća.
Vrat mi grebe propupela grančica vrbe.
Glavice bilja pucketavo probijaju zemlju, u krošnjama se čuje
lepet krila i cvrkutanje, u busenu trave – zrikavac...
Skidam lanenu haljinu i posmatram svoje podmlađene
udove koji više nisu smežurani, u neverici dodirujem svoje meke
podlaktice prošarane nabreklim venama, opipavam svoju kosu koja
tamni, lakim korakom se probijam kroz mlaku rečnu vodu i šiblje
ka mesečini na drugoj obali, što osvetljava moju put boje nezrele
breskve.
U kolopletu visoke, šumne trave, jedan nag čovek, glatke i
zelene kože, jedan mlad čovek iz čijeg čela, kao roščići, izbijaju novi
izdanci, pruža mi ruku...
Ujutru me nađu golu i zgrčenu pod poleglim stablom vrbe.
Krijem ključić pod jezikom, pa misle da sam onemela od užasa. Telo
mi je puno modrica i tragova ugriza, izgrebano šibljem. Usta i ruke
su mi umrljani krvlju i iznutricama malih šumskih životinja, ne
prepoznajem ih, ne sećam se ničega, na svako pitanje odgovaram
bujicom suza i nemim odricanjem, na svaki pokušaj da me dodirnu,
opirem se i režim kao zver.
Najzad pozovu neku babu koja se dugo krsti nada mnom i
pljuje ka suprotnoj obali, uzima mi ruku koju joj sa čuđenjem
predajem, dugo je miluje i govori mi nešto na šuštavom jeziku
koji ne poznajem, gleda me u oči, i u njima, kao u ogledalima boje
ilovače, vidim svoj odraz, odraz lica nekog bledog, divljeg stvora,
uplakanih očiju i obraza umrljanih krvlju.
Starica mi i dalje nežno drži ruku, drugom olabavi maramu
dok joj ne spadne na ramena i šapuće nešto što me umiruje,
umiruje toliko da mislim da ću zaspati, i njene oči se dremljivo
57 / Treći Trg / Broj 19-20