Untitled - Treći Trg

nemotivisanosti samo po sebi. Šta više, bez toga to ne
bi bio tekst Dragomoščenka. Tu je, osim slika samih za
sebe, bitno unutrašnje kretanje u tami, raspad smisla, koji
kao da dezavuiše semantički plan u celini. To kretanje,
naravno, ne treba doživljavati kao konsekventno, kao da
pesme počinju „jasnim“ slikama koje se lako dešifruju,
zatim se usložnjavaju i na kraju su na granici šizofrenog
raspada. Takve konsekventnosti, naravno, nema i ne može
je biti, ali svi stadijumi procesa (koji potpuno usaglašeno
sam biva narušen kao konsekventan proces) su prisutni.
Magnezijumov led skalpela – nije loša, ali je potpuno
tradicionalna po strukturi slika bleska; može da „zbuni“
samo pretrpanost, nema potrebe (ako ostanemo u granicama
tradicije) udvajati ili čak utrojiti jedno te isto (ali, na planu
sintakse ova tautologija iznenada daje rezultate, baca
akcenat na formu, odnos, forum odnosa). Mumije cigareta
– to je potpuno opipljivo, naravno, sa malim pomakom
(mumije ne tinjaju, već se suše; doduše, ima dosta veze sa
opšom semantikom smrti). Reke, koje sakupljaju arterijalnu
snagu prostora – shvatljiv je asocijativni prenos. Dete po
rastanku je već složenije, skoro da direktne veze i nema,
samo analogija sa „bratom po rastanku“. Ovaj primer
pokazuje kako se „zatamnjuje“ metaforika: sačuvana je
forma frazeološke sintagme, ali se jedan njen član zameni
rečju iz istog semantičkog gnezda (brat/dete), što čuva formu
smisla, ali ne i sam smisao, semantika se zameni formom
semantike, što korespondira sa prioritetom sintakse, gde
je takođe u prvom planu forma, odnos komponenata, a
ne same komponente. Tetovaže inverzija su same po sebi
besmislene, ali to još nije potpuni mrak, zato što su tetovaže
podržane od strane tela, cepljenja boginja, rana i skalpela
u susedstvu (i ovde se opet vidi jasno „ruka“ sintaksičnosti).
Telurske knjige, zaprepašćenost liskunom i figure vina
prelaze poslednju, ionako prividnu, granicu „poimanja“.
Obilje teških za razumevanje i skoro i nedoživljenih
sintagmi otežava, usporava primanje i same logičke
strukture rečenice: mi se napinjemo da zapamtimo (a
često i ne pamtimo, prinuđeni da se vraćamo prethodnim
redovima, da ne bismo izgubili ako ne smisao, a ono makar
„formu smisla“), s teškom mukom se prisećamo gramatičke
uslovljenosti infinitiva „stajati“ (gledajući netremice u zenit
93 / Treći Trg / Broj 19-20