Untitled - Treći Trg

Telurskih knjiga, gledajući netremice u zenit stajati ko
zaprepašćen
liskunom.
Ne treba se ni vraćati,
Ni ostavljati, kad nesanica, kao dete po rastanku,
Zapliće ludilom srce. Nerazumno,
Kažu mu, „gde ćeš?“, – kažu mu, – a ono,
Poput tela, u cepljenju od boginja, čvorovima preloma,
Zalascima teatralnih rana, u tetovažama inverzija, a ko
– zrna, kada
Ništa ne ostane ni sa njom, već samo nejasna slova,
Magnezijumov led skalpela, i
drugo.
Jasno, u isto takvoj gomili tela, kada dođe vreme,
I, sudeći po svemu, nikada te više neću sanjati.
Nije do meseca, ni do proleća, doba grla.
Stare snovi, raspadaju se na komade, i zlato njihovo
Se naslojilo stajama letećih riba, osleplih nad krljuštima
dubina.
Zato što – eto ti! zamalo da zaboravim, – ne videti
Te u belom koporanu u sumpornim kristalima jorgovana.
Terao ih rukama, daveći se, bežao
(eto odakle ono, što se javi hiljadu godina kasnije).
Ostalo je još malo, da se vidi,
Kako se nalaktivši o toplu haubu vilisa. Šta bi mogao
Reći tada? Kako bi mogao shvatiti ono, što ne shvatam
danas?
Kako se nepodnošljivo sveže i koso oseća benzin,
I neke u daljini bele haljine žena.
Naravno, voda, iris, vrele bakarne košuljice, kratkovidost.
Ali čak i bez pomoćnih stakala vidim,
Kako između tebe i mene raste i raste nebo,
Uzdižući se višlje, nego Himalaji.
89 / Treći Trg / Broj 19-20