Untitled - Treći Trg

adoznalci. Nemam potrebe da žurim jer ionako nikud neću stići.
Autarkeia i ataraksia, samo kad ne bi bilo ovog smeha. Ali šta
mogu, smešni ste!
Isak pita šta znači ovo groblje obavijeno sumornom maglom
sa hladnim spomenicima u koje su urezane arabeske i gladnom
močvarom koja guta prestupnike... Vi pitate: gde ste nas to doveli,
luda životinjo i bolesna biljko, kakvim ste nas opijatima namamili
ovde i čime ćete nas još plašiti? Čemu? Kuda? Koliko još? U čije
ime? Po koju cenu? Sa kojim ciljem? Zašto? Zašto? Ne možemo.
Umorni smo. Ne razumemo. Zaboravljamo. Možda je bilo nečeg
dobrog, možda smo osetili neka blaženstva, ali šta ćemo s tim? Šta
sad? Čemu sve to? Kuda? S kojim ciljem? Mi smo masa, mnogo nas
je, kako ćemo stati u tu tačku? U čije ime? Zašto smo kružili? Šta je
iza? Zašto je mutno? Koliko još? Zašto smo gledali sunce ako ga sad
nema? Zašto smo nikli iz zemlje ako ćemo istruliti? Zašto znamo
nešto ako ne možemo znati sve? Čemu? Po koju cenu? Zašto smo
slabi? Zašto se plašimo? Postoji li način da se izbegnu strah i bol?
Koliko još, ćutljiva bića, koliko još ćemo čekati vaš odgovor, vi koji
znate i sebično skrivate usta? Šta smo skrivili? Zašto baš mi? Zašto
baš danas, a ne sutra? Ko upravlja time? S kojim ciljem? U čije ime?
Zašto njiva, zašto kovčeg, zašto ulica, zašto nož, zašto krv?
Eto, krvopije, kako ste dosadni! Ko da vam odgovori i ko da
se ne nasmeje? Od malih nogu samo posustajete i zapitkujete. Ne
ljutim se, ne ljutim se. Samo ne razumem zašto ne vidite i ne čujete.
Tako je lepo gledati i slušati, makar i maglu i tišinu.
Sad sam se raspričao, ali inače imam običaj da se izražavam
samim svojim postojanjem. Nije li to zgodno? Nije li sve ovo,
zapravo, izuzetno zabavno? Lepo je biti puž, vanprostoran,
vanvremen, amoralan, ah, tako do krajnosti neutralan, i nemo
deliti mudrost kao milostinju prosjački i nekritički nastrojenoj rulji
recipijenata. I pužiti svoj puživot do pužetka vremena. Ha, ha, ovo
čak više nema smisla! Slobodan sam da govorim nepostojeće reči,
a da me ničije stope ne smrve, slobodan da istežem svoje pipke ka
zgusnutoj magli i bodljikavoj kiši, slobodan da prosipam gluposti
koje Isak, glavni uzrok mog javnog nastupa, neće ni razumeti,
slobodan da iskočim iz okvira osmice (pa nije ni ta beskonačnost
beskonačna!), slobodan da kažem seoba ima, smrti nema bez
navodnika, slobodan da letim (samo neću), slobodan, na kraju, da
budem zgažen zajedno sa svojim savršenim uzorom arhitekture,
koji toliko želi da živi. Ali kada me budete smrvili zgađenog lica
zbog beskičmenjaka pod vašim cenjenim kosturom obloženim
mišićima i kožom, ugasiće se sunce. Ne kažem da je ono naročito
značajno, ali znajući vas, uspaničićete se. I najzad ćete dočekati
77 / Treći Trg / Broj 19-20