Untitled - Treći Trg

je na primer odsustvo glagola „stajao“ (i uopšte bilo kakvog
glagola) u rečenici, gde se pojavljuje ona ista hauba vilisa.
I što je veoma bitno, nema osećaja potpunog raspada,
„nepravilnosti“ ne smetaju: to nije rušenje, nego bolest,
bol. (Slično osećanje: sve je naizgled pravilno, nikakvog
„bramena ubojka“ nema, ali ne možeš da se otmeš utisku
neke sintaksičke neugodnosti – to osećanje imam i kada
čitam prozu Dragomoščenka).
Šta se dešava? Zašto se to čini tako bitnim na pozadini
– a možda upravo na pozadini – tako neobične za
Dragomoščenka egzistencijalnosti? Apelovanje na jezik kao
na glavni objekat (i subjekat) i poezije i filozofije je odavno
već postalo opšte mesto i iz hermetičkih radova Hajdegera i
Vitgenštajna se odselilo na tribine nobelovaca. Čini se da je
i deformacija jezika, narušavanje njegovih zakona – samo
jedan od posebnih načina analize tih zakona: upravo je
tako shvatao Jakobson eksperimente futurista i sumanutog
Helderlina. Aforizam Vitgenštajna „Granice mog jezika
su granice moga sveta“ prima se kao nešto samo po sebi
razumljivo; ali kod samog filozofa (koji je, kako mi se čini,
jedan od najživopisnijih i nedovoljno istraživanih pesnika
20. veka) nema takvog izjednačavanja: kod njega granice
jezika samo „označavaju“ (bedeuten) granice sveta, ali se sa
njim nikako ne poklapaju. Mogli bismo, ostajući u okvirima
iste paradigme, da interpretiramo sintaksički raspad
(imenovaćemo tako, dosta uslovno, ono mnoštvo pojava,
o kojima smo govorili – uključujući i podrazumevajući
sintaksičko jedinstvo, i realnu fragmentarnost, „iščupanost“,
o kojima smo govorili na početku) kao pojavu „iščašenosti“
sveta: ako je on – a to je manje više očigledno – out of joint,
onda jezički „zglobovi“ i „spojevi“ tim pre to moraju da
pokazuju. I u prvom redu poezija. Saglasan sam da takva
interpretacija ne samo da je moguća, nego je delom i istinita,
ali ona, kako mi se čini, ne zahvata ceo problem.
Ako struktura rečenice predstavlja strukturu sveta, onda
unakaženost logičke strukture rečenice (a prvenstveno je
o njoj i govorio Vitgenštajn) ne mora uvek da predstavlja
odraz defekata, aritmija u strukturi sveta. Isti taj Vitgenštajn,
koji je uvek bio više od onoga što je „jasno“ izlagao, nije
uzalud rekao, da „linija“ (Teilstriche) jezika samo u svojim
„krajnjim tačkama“ „dodiruje“ (beruhren) stvarnost (i kako
95 / Treći Trg / Broj 19-20