Untitled - Treći Trg

Kaže otac, topeći se teško u neljudskoj
Zimskoj postelji...
3.
A ranije! Lepili se za sumnjivu lakoću,
Svojstvenu akrobatama,
Što drsko lebde nad mahovinastim plotnama,
Jer su mislili – evo su ptice
Neobučene, prelepe vrste,
Nema vlast nad njima nadnesena kandža zemlje,
I svu noć do zore one vise ko mrke lampe,
U rodu sa nadama,
Što ozare polje uoči bitke.
Ćuti, kad te molim!
Ko im je, ako ne deca, verovao?
Stisnuvši se jedno uz drugo u strahu,
Samo su deca posle izjutra
Mislila za žbun jorgovana mokrog
Da je ogromni Bog,
Pevali piskutavo, nadletajući žalostivo
Bezdane,
Baš ko paperje topolino
Nad julskom Nevom.
87 / Treći Trg / Broj 19-20
Razumem, da će nas opet razgovor, uništavajući sebe,
Dovesti do praga umetnosti, misterijskih vizija vlasti,
I mi ćemo pokuljati gustom rekom, razbijajući se o kamenje,
Pre no što stignem da pomislim, da veridba slobodi
Izgleda ovako: starim putem ideš,
Podne granitno u rogate trube trubi,
Pod nogama se neograničeno i strašno razrasta vreme,
I polako učiš da dišeš, kada nema šta,
Poput britve proleća, približavajući eho usnama.
1979.
S ruskog prevela Mirjana Petrović