Untitled - Treći Trg

te „pesničke materije“, tih „pesničkih pihtija“, zadovoljno
je konstatovao – već „za sebe“, a ne „za onog“, – da je sve,
izgleda, „dobro“), ili o uzviku: – „eto ti! zamalo da zaboravim“
– , brižljivo „uvedenom“ crticama, koje ga okružuju. Prekid,
o kome je ovde reč, stvara produktivnu disonansu, koji
nastaje zato što je „osnovna“ leksička markiranost reči,
koje se koriste u ovoj (i ne samo u ovoj) pesmi beskonačno
udaljena od „govornog“, „prozaičnosti“ navedenih leksičkih
nejednakosti: osim, da tako kažemo, obaveznih za svaku
pesmu Dragomoščenka „egzotičnih“ reči (ovde, naprimer,
mattiola – bot. šeboj), „zaštitni znak“ Dragomoščenka su
i kitnjasti spojevi poput krhotine vode, telurskih knjiga,
zaprepašćen liskunom u kojima spoljašnja nemotivisanost
u potpunosti prevazilazi i onemogućava postojeće (koja
verovatno postoji; da li je to zaista tako, nema više značaja)
slikovito-semantičko dešifrovanje. Ali i ovi „govorni umeci“
su najčešće formirani kao najjednostavniji sintaksički
prekidi, koji postaju uvodne reči ili izrazi: leksički prekidi
su samo osnova i motiv za sintaksičke. Leksičko-semantički
prekidi su dozvani prvenstveno zato da bi se malo „razredila“
previše zgusnuta istovrsnost, i on je motivisan pre svega
sintaksički (intonaciono), mada aktivira i leksička sredstva.
U poslednje vreme se kod Dragomoščenka pojavio još
jedan mehanizam preloma namerno ispeglane površine
njegovog stiha. Imam u vidu pojavu neke vrste realnih (i
čak istorijskih) detalja (ne ni pojavljivanje, nego bljeskanje,
kao kada bi, produžavajući gore navedenu metaforu, na
ustalasane „pihtije poezije“ s vremena na vreme dospeo zrak
nekog dela nekih realnih stvari), detalja, koji u konstantno
zamršenom kontekstu postaju čudno nadrealistički. Šta reći
o toploj haubi vilisa, ili, nešto manje, cepljenje boginja, beli
koporan, čvorovi preloma. Postoji mogućnost da to doživimo
kao „očovečavanje“, „oživljavanje“ ove, po svojoj postavci,
„hladne“, „zamrznute“ poezije (tim pre što nas na takvo
shvatanje navodi tema, obraćanje ocu, koji je umro, što je
signalizirano direktno u posveti, što je takođe neobično za
Dragomoščenka). Takvo čitanje je moguće – ne isključujem
da je to nesvesno i uticalo na moju zainteresovanost za ovu
pesmu, – ali tu bi se već, bojim se, mogle pojaviti osobenosti
mog ukusa i naravi, a ne „unutrašnji“ smisao samog
teksta, nedeljivog, kao što smo već rekli, od sveukupnosti
91 / Treći Trg / Broj 19-20