Untitled - Treći Trg

90 / Treći Trg / Broj 19-20
Pesma počinje in medias res – upotreba zamenice „to“ („u
tome“) pretpostavlja da je učesnicima dijaloga, koji čitalac
treba da prisluškuje, već poznato „ime“ umesto kog se ona
upotrebljava. To je jedno od nepromenljivih obeležja poezije
Dragomoščenka: recimo, dve susedne pesme (u knjizi, koja
još nije štampana, a ni dopisana) počinju rečima svakako...
i, slično tome, i to su oni isti... – u prvom slučaju zvuči
kao neka vrsta odgovora na neko pitanje (što se pojačava
„nepričvršćenošću“ zavisnosti u „rečenici“, koja počinje
uvodnim „svakako“: Svakako, kada trčiš kroz šumarak,/ a
nijedan list se ne pomeri s mesta. – i tu je tačka), u drugom
i „i to“, i „oni isti“ predstavlja deiktičko upućivanje na
„prošlost“ teksta, koja se nalazi pre početka samog teksta.
Ova poezija ne živi samodovoljnim tekstovima koji se nalaze
na nekom odstojanju, već se stalno iznova spoznaje kao skup
nekih skoro slučajnih fragmenata, izvučenih iz nekog toka
(ali, u stvari, – i mi to odlično znamo – fiktivnog) koji postoji
negde, jedinstvenog, neprekidnog, ujednačenog, čak pre
neke nepokretnosti, koja je ustalasana ledenim okruženjem,
čiji se rast i propadanje bez predumišljaja lovi haotičnim
neprestanim mutnim žućkastim reflektorom autorske
intencije. I važno je što se ovo jedinstvo i u nekom smislu
čak celina fiksiraju ne putem tradicionalne „motivske“
strukture, ne ponavljanjem reči, likova, njihovim dozivanjem
ili dijalogom, drugim rečima, ne putem semantike, već
putem sintakse. U suštini, na sintaksi se drži i jedinstvo
svakog zasebnog teksta; često pesma nema „siže“, pa čak,
strogo govoreći, ni „predmet“ (ljudi, koji su alergični na
„avangardu“, – šta god se podrazumevalo pod ovim izrazom,
koji sve živo pokriva, – dodali bi: „ni smisla“ – i ne bi bili
daleko od istine) – na kraju krajeva, njen „siže“, „predmet“
i „smisao“ postaje intonacija, čiji pokret je određen pre
svega sintaksičkim sredstvima (to se ne odnosi toliko
na pesmu koja je pred nama). Ponekad, čak i leksičkim
(gde su ta mesta obično „najjača“ u tekstu, često za račun
„neočekivanosti“, neke vrste „inog“). Radi se o pomenutom
„Svakako“ (u ovoj pesmi ono se pojavljuje na početku treće
strofe), o „naravno“ u devetom redu, o frazi „Zaista je tako“
(kao da se autor zamislio – neko ga je zvao telefonom, ili
je jednostavno vreme da zapali , – onda je ponovo seo za
tastaturu, iščitao napisano i, pre nego se vratio „opipavanju“