tema broja: subverzivno oglašavanje - Zarez

Mojra. Opet spava popodne, daleko, u Londonu, na jednom ramenu,
naslonjenom na staklo, oseća toplotu vunenog tkanja. Zašto su ovi iznenadni
konstrukcije njenih rečenica postaju tako nežne (iako njen ton ne gubi na
oštrini). Poliana Jolanda Gilespi, pije čaj, jednom rukom drži šolju iz koje se
nikada ništa ne prosipa. Nema svrhe nadati se promeni na tom planu, barem
zasada; njen ponos zatvara je u čauru još i tvrđu nego Hendersona njegov
strah; ona klizi iz jednog dana u sledeći apsolutno nepromenljiva, vodi
nekakav beživotni život uprkos svom spoljašnjem sjaju i fizičkoj odvažnosti.
S druge strane, s Hendersonom, uvek mislim – danas – možda.
Gilespin telefon bleji i vibrira signalizirajući poziv. Izgleda da čeka nekog.
Frites + Scharfsauce @ TraumEck Imbisshalle , ne žuri joj se.
’Keti’, Gilespi kaže Hendersonu. ’Ona nekog čeka.’ Ne uspeva da potpuno
potisne nadmeni osmeh koji joj povlači uglove usana nagore. Proveli su
toliko vremena osmatrajući; toliko dugo žive kao bogovi. Ponosni što znaju
tajne, plašeći se da za njih ne saznaju. Kao da mi nismo već saznali sve što
oni znaju, kao da nismo sve vreme znali šta im čuči u svakom, i najdubljem
kutku duše. Šta misle, ko im je podario osmatračke sposobnosti od kojih
zarađuju za život, šta misle, ko je udahnuo sve ovo u njihove zakržljale
nerođene obilke života? (Pitajte mene, ja sam pustio gas.) Kakve smo im
samo veličanstvene pojaseve za spasavanje dali, a sada su postali kostimi za
zabavu, na kopnu, daleko od nevolje i potrebe za spasavanjem. Gledali smo
kako ostavljaju dokove svojih ljudi nebranjene, prazne. Vratili smo se samo
da dovedemo ove muškarce i žene na mesto gde su oduvek morali da budu,
da opet budu što moraju biti.
Vrata se otvaraju, klize u vazduhu iznad lakiranih podnih dasaka,
bledožutih, vidi se tek nagoveštaj zelene, kao da su postavljene ovde vrlo
mlade ili prosto nikada nisu izlagane suncu. Rašnirane čizme odlučno
lupaju po njima. ’Baš smo pričali o tebi’, laže Henderson, dok Hari Fig
svlači kaput, uzima stolicu.
’Razume se’, kaže Hari, preplanuo, dok zavrće bele rukave košulje ne bi li
bolje pokazao svoje sveže potamnele, gipke podlaktice; naslanja se u stolici
široko raširenih nogu. ’Verujem da sam ti nedostajao.’ Jedan lakat podignut
je iza leđa na naslon stolice; drugi mu leži u krilu, šaka je spuštena tik uz
prepone kao da hoće da njihovo prisustvo objavi zidovima od iverice punim
divljenja. ’Onda, saznali ste za koga radi?’
’Mogao si to i sam da saznaš’, kaže Gilespi. ’Umesto što si saznao gde
kupuje donji veš.’
’Bargainwelt’, priseća se Hari i njuši vazduh. ’Bože. Ceo ovaj prokleti svet
ide u pizdu materinu.’
Gilespin dugački, krem kardigan zaleprša tik pored mene dok ona seda,
počinje da lista jeftini magazin o životu slavnih, više da bi nečim zabavila
ruke nego misli. Na stranicama časopisa, glumice u nimalo atraktivnim
pozama i krupnim planovima otkrivaju svoje ljudske slabosti. Natečene
nepravilnosti i bubuljice uveličane su i zaokružene. Što se više približavaš,
čini se da govore te fotografije, ljudi su sve ružniji; čak i one koje izgledaju
kao boginje pre ili kasnije smežuraju se i postanu vrane. Jer, istina je
ružnoća, Gilespi je toga svesna dok okreće stranice. Kad ispod površine
slike pronađeš ono ružno, pronašao si istinu: to je njen životni moto, i za nju,
to je jedna vrsta moralne i intelektualne odvažnosti.
Odvajkada ljudi vole da veruju u loše stvari. Zbog toga je ovaj naš posao
postao toliko lak. Predivne istine oduvek su za njih ostajale nevidljive.
Zahvaljujući tome, i nas su ogrnuli nevidljivošću. Možemo da šetamo među
njima apsolutno neprimećeni, ali to nije natprirodna moć, ta mogućnost. To
je tek rezultat njihovog ličnog, tupog slepila.
’Nemoj da čitaš ta sranja’, kaže Henderson, s naklonošću. ’Nije to tvoj nivo,
Pol.’ Mrvice s peciva koje jede padaju mu u krilo. Koža oko očiju išarana
mu je dubokim borama ne od smeha, već zato što već čitavu deceniju škilji u
daljine. Odmičem se od Gilespi, zaobilazim Hendersonovu stolicu, naginjem
se i spuštam glavu nisko, tik uz njegovu. Kristijan Pilger Henderson: uši su
nam svega nekoliko centimetara udaljene. Možda će, mislim, već sada biti
nečega drukčijeg u njemu. Osluškujem. Pomamno kuckanje njegove misli,
svih njenih sedam slojeva, od kojih je gornji gladak i zvučno izolovan kako
bi sakrio one ispod od ušiju i manje pažljivih no što su moje. Kuckanje se
nastavlja duboko u meni, rastače se u svakodnevno. Još uvek Gerda nije
poremetila njegov ritam.
Znam za njegove indiskrecije, znam svaku tajnu njegove duše; znam,
takođe, kako se može preobratiti. Henderson nije čovek koji je nasilan
prema ženama, nije kao Plek koji sada trči ispod stabala lipe na prijatnom
prolećnom vazduhu, silazi stepenicama do u-Bahn stanice, nestaje u
veštački osvetljenoj tami ispod ulice. Henderson pored koga stojim je prosto
zavistan od neverstava, nevidljivosti, veštih manipulacija. Uradiće sve što je
potrebno kako bi ostao neprimećen, nepronađen; čak i ako to znači da mora
da pocepa svoje srce na dva dela i delove čuva u posebnim krevetima. Vara
u braku i u prijateljstvu, vara na kartama i u troškovnicima, kao da mu život
od toga zavisi. Upravo zbog njega reći ćemo našoj devojci da malo iskrivi
prvo od postavljenih ogledala. Kako da ih nateram da se vide ako ne tako
što ću ih odenuti u boje plena za kojim jure?
’Nije moj’, kaže Gilespi, pijuckajući svoj biljni čaj. ’A i da jeste, njih čovek
prosto ne može žaliti, nije li tako.’ Samo kad je sama s Hendersonom
Meni pričaš?