tema broja: subverzivno oglašavanje - Zarez

ošure, jednu po jednu, nijednu ne preskače, niti se vraća na prethodne.
Ženina napeta pažnja obmotava se oko Gerde, grabi je za oči i obraze i
vrat. Naš mali vrabac polako klizne sa svoje stolice, njene patike pridružuju
se asinhronom tabananju đonova po pločnicima, samo jednom, nakratko,
skreće ustranu da bi bacila svoju praznu kartonsku kutiju za čipove u kantu
za otpatke. Njena žuta ramena zatim se njišu dalje. Kako ju je lako pratiti,
pomisli Kejti Luiz, kakva sreća što uvek nosi tako upadljivu odeću.
’Šta koji kurac radi u džamiji?’ kaže Hari, čitajući poruku. ’Mislio sam da
mrzi ta sranja. Zar nije rekla da mrzi ta sranja?’
’Sigurno se nalazi s nekim’, kaže Gilespi, nehotice pogađajući šta je posredi.
Njeni prsti užurbano igraju po tastaturi telefona.
’Ne nosi maramu.’
’Hari, ona nije religiozna. Ti bi to trebalo da znaš. Očigledno je samo koristi
kao sastajalište.’
Hari se ponovo zavali u svoju stolicu. Grubo trlja bradu, kao da pokušava
da nešto s nje sastruže. ’Sve ovo zbog par komada ukradenog nakita’, kaže
posle nekog vremena, mršteći se. ’Nije baš naš fah, zar ne.’
’Rečeno nam je da otkrijemo o njoj sve što možemo. To i radimo.’
Henderson sedi i u tišini ih posmatra. Svestan je da Hari s pravom oseća
nelagodu, svestan je da nešto danas sumnjivo miriše, i da se, možda, krčka
već duže vreme, jer, zašto se, na primer, devojka koja uživa da krade nakit
iz firmiranih butika na Ku’Dammu bakće s kupovinom donjeg veša, i to
još u diskontu? Zašto mu to ranije nije palo na pamet? pita se, uzimajući
sada već hladan, odbačeni kraj svog kroasana i razgleda ga, služi se njime
kao pokrićem, komad testa objasniće eventualne tragove razmišljanja na
njegovom licu ostalima koji su do sada već navikli da ga vide naizgled
fasciniranog glupostima – sendvičima, pribadačama. Svestan je takođe
da Gilespi isuviše zlobno želi da je Gerda zla, da je to možda slučaj sa
svima njima. Henderson se pomera u svojoj stolici, pitajući se sada, po prvi
put, nisu li sami kreirali ono što su hteli da vide. Ova sumnja polako mu
grebucka po duši i stiže do same površine. Ali, ne možeš to uraditi, zar ne,
govori sam sebi, ako se Gerda s tim ne složi – ako, čak, ne pomogne; doda
neke svoje vinjete – a i zašto bi iko pristao da potajno učestvuje u priči
koja je za njih same toliko neprijatna? Da bi se skrio, šapuće tišina između
njegovih misli, šapuće suština njegovog bića što upravo počinje da drhti
jer je otkrivena. Podiže pogled s odlomljenog nosa peciva koje drži u ruci
kao da gotovo očekuje da će me videti. Traži nekoga koga još nije upoznao,
nekoga ko ga zna.
Zdravo ponašanje
— Rodge glAss —
O, bravo, Gerda. Bravo.
D a se ja pitam, ovaj teški voz što me nosi kući polako bi se odlepio od šina
i uvukao među oblake. Natušteni oblaci iznad mene bili bi prozračni i
meki, lako bi se rascvetali i otkrili kućicu tik pored sunca, onu kućicu o kojoj
smo kad smo bili mladi i puni mašte pričali da ćemo je sagraditi. Dok bi se
moj prazni vagon polako zaustavljao, ugledao bih dve stolice na tremu i ti bi
sedeo na jednoj, mahao bi mi, lica osvetljenog narandžastim svetlom koje bi
te okruživalo, toplo ali ne neprijatno na koži. Konačno, rekao bi ti, ustajući
da me dočekaš. Brate! Stigao si! Dok bih ti prilazio, primetio bih da si ostario
i koliko ti to pristaje. Sedi, sedi, ti bi mi rekao, silno uživajući u tome da mi
govoriš šta da radim, služeći se jezikom koji bi najednom postao i tvoj i moj.
Rekao bi, Vreme je da te pobedim, vrlo pažljivo ređajući figurice. I pobedio bi
me. Lako. Šta god da je, pusti da dođe, govorio si nekad, i ponovio bi te reči i
sada dok bi postavljao sve za novu partiju.
Da se ja pitam, razgovor bi nakon nekog vremena postao ozbiljniji. Izrekli
bismo stvari koje smo dugo vremena nameravali da kažemo. Rekli bismo
Izvini, i Volim te, i Oprosti mi. Plakali bismo. Ja bih pokušao da ti kažem da
nisam više ljut, ali bih shvatio da više nisam u stanju čak ni da formiram tu reč,
ili da je se makar setim. Takođe, ne bih bio u stanju da se setim naših neuspeha
i razočaranja. Ne bih mogao da prizovem u sećanje godine koje smo proveli
daleko jedan od drugog, ni godine koje smo proveli svađajući se, kao ni one
tokom kojih smo zaboravljali zbog čega se svađamo ali nas je bilo previše
strah da to kažemo. To bi me nateralo na smeh, i tebe isto. Razumeli bismo
jedan drugog savršeno dobro. Da se ja pitam, svo bi nas kajanje napustilo,
propalo duboko i daleko u plavi svet pod nama. Pogledali bismo naniže,
smejući se, gledali ga kako nestaje. Onda bismo otvorili po pivo i ostali na
tremu još satima, jednostavno razgovarali. Onda bi ti ustao i rekao, Vreme je
da pođeš. Vrati se uskoro. I ja bih znao da ću to moći. U svako doba.
Međutim, ovaj voz se uporno drži šina, i ja ne znam gde si danas, ni gde
ćeš biti sutra, i kod kuće me čekaju obaveze. Kupim svoje torbe i ustajem. Nije
zdravo fantazirati.
Poziv na sastanak
— AlAn Bissett —
Šta reče, Babs? Ne, ne mogu izaći ovog vikenda, luče. Žalim slučaj. Imam
nešto ugovoreno.
Ne tiče te se, pizdo radoznala!
Šta kažeš!
Ne tajim ja ništa!
Okej, slušaj, nemoj nikom da pričaš. Čarli me izvodi na sastanak.
Ne, ne zajebavam te!
Stvari su od onda malo napredovale. Ništa ti to nisam pričala? Dan zaljubljenih.
Palo mi na pamet da mu dam čestitku. Jebi ga, šale radi. Ostavila mu na stolu.
Morala sam prvo da mu pospremim jebeni sto, naravno.
Njegova učionica je sva izlepljena plakatima za Šekspirove komade. I znaš
šta sam mu napisala na čestitki? Zakačila sam se na net i potražila neke
Šekspirove citate. Većinu nisam baš najbolje razumela, da ti budem iskrena.
To ti je tamo sve ’Zaboga’ ovo i ’Hej, noni no!’ ono. Šta su oni, svi bili gej
pirati?
Mislim, jebote, ko tako priča? Zar ne mogu da pričaju običnim jebenim
engleskim? Jezikom koji, znaš, koriste normalne ribe?
Ali onda sam našla ovaj. Ček, kako ono beše...?
’Prigrlite vrlinu, ako je nemate.
Budite veliki kad činite kao i kad razmišljate.’
Baš je lepo, zar ne? ’Budite veliki kad činite kao i kad razmišljate’. On je
nastavnik, Babs, i pokušava da bude ’veliki kad čini’ s’vataš? Zarad te dece.
Vrlo je pametan. Puno čita. Ozbiljan mislilac.
’Budite veliki kad činite kao i kad razmišljate.’
Svi mi tome težimo, Babs. Kad malo razmisliš.
No. Tu ti ja precrtam ’razmišljate’ i napišem ’u krevet ležete’.
Jebeš mi sve, jesam.
Pa šta, Babs. Moraš nešto da preduzmeš! Neću više da budem jedna od onih,