tema broja: subverzivno oglašavanje - Zarez

Ali ne želim da me vidi u tom izdanju.
U stvari, ne. Neću piti. Ne, Babs, jebem mu, upropastila bih sve. Neko bi
rekao nešto pogrešno i ja bih mu razbila flašu o glavu. Neću da me vidi u
tom izdanju. Mislim, mi se samo malo zabavljamo, ništa ozbiljno. Neću da se
udajem za njega.
Šta kažeš, Babs? O, ne znam. Mogli bismo negde da plešemo, da malo pijemo,
pa da vidimo šta će se dešavati...
Mlado.
To nisam ja, Babs! Jebem mu, to nisam ja! Osećala sam se kao ona devojka
iz Isterivača đavola! Mada ima nečega u njemu. Nešto što me tera na
bezobrazluk. Nešto zbog čega se osećam seksi i...
Ali, jebem mu, prestravila sam se!
’Puno ljudi voli Šekspira’, kažem ti ja njemu.
’Zaista?’, kaže on. ’Okej. Da li spremačice vole Šekspira, Mojra?’
’Obožavaju ga.’
I već vidim, Babs. Nešto počinje da mu se okreće u glavi. Smeši se...
’Jesi li ikada razmišljala o tome da... možda... odeš da gledaš neku predstavu?’
’Imate li neku na umu?’
’Pa’, kaže on, ’Ukroćena goropad je na repertoaru u Sitzu’.
’Am... Tu nisam gledala. Ali ja sam ti raspoložena sve da probam.’
’Subota?’
’Dogovoreno.’
’Odlično.’
I onda ti ga ja onako pogledam, Babs. Znaš onaj moj pogled? Da! Taj! I kažem
još:
’Jebaću te.’
’Stvarno?’
’Jebaću te žestoko.’
’Kladim se da hoćeš’, kaže on, ’kladim se da imaš prljavu maštu’.
A onda umalo sve uprskam rečenicom: ’Uh, zato sam čistačica!’, ali ne kažem
to.
’O, da, baš prljavu. Ali ti ćeš cele noći da se pitaš koliko je prljava. Zar nisam
u pravu?’
’Ili...’, kaže on, ’možeš da me oslobodiš muka i kažeš mi odmah?’
’Vidimo se u subotu.’
Bila sam skroz kul, Babs. Samo sam se okrenula, odšetala niz hodnik, pustila
ga da mi gleda dupe,
Babs. Da budem Vendi jebena Volflaur, da sedim i čekam da neka druga naiđe
i otme mi čoveka?
Posle onog s Bilijem, neću.
Moraš da ih nateraš da te žele.
Tu smo Bili i ja pogrešili. Samo smo sedeli i pušili haš i gledali televiziju.
Budimo iskreni, ako se ne potrudiš, muškarci jednostavno prestanu da se lože.
Ne, ne kažem da sam to zaslužila, Babs. Ona je znala da je Bili sa mnom. Znala
je. I ako je ikad sretnem, ima da je zviznem u tu glavudžu tako jako da će da
je isere na dupe.
Ali sad kad se setim tih vremena, Babs, shvatam da smo se jednostavno...
navikli jedno na drugo.
A sada? Za ovog? Ja ću da budem fantazija. Sve što mu treba.
A on me neće dobiti.
Elem – čistim ti ja hodnik kod Engleza i Čarli dolazi odavde, a Fensi Ormarići
dolazi iz suprotnog pravca. Sećaš se da sam ti pričala o gospođici Fensi
Ormarići, Babs? I ona se prima na njega i svaki dan se potrudi da nešto
popriča s njim o, tipa, Hamletu i Snu bogojavljenske noći i tako tim stvarima.
I još se potrudi da to radi preda mnom. Uopšte nije naivna. ’Zdravo, Mojra’,
kaže ona, na onaj njen ljubazni jebeni način. Šta to treba da znači? ’Zdravo,
Mojra.’ Onda Čarli njoj kaže: ’Uh, mogu li da porazgovaram s tobom, Džuli?’
I uvuče je u jednu učionicu. A ja SLUČAJNO našla mesto BAŠ ispred te
učionice koje se moralo oribati.
Mora čovek da radi svoj posao.
Ne čujem tačno šta pričaju, ali šta god da je, ona je vrlo nezadovoljna. Vrata
se naglo otvaraju i ona ljutito izlazi, odmaršira ti niz hodnik kao da u pozadini
svira jebeni duvački orkestar. On izlazi za njom, viče: ’Džuli, ja sam samo
mislio... znaš. Nisam imao nameru da budem drzak!’
Onda me pogleda.
’O, zdravo, Mojra, kako napreduje spremanje?’
’Nije loše, gospodine Bejn. Skoro sam gotova. Imate problemčić s gospođicom
Karel?’
’Ma da’, kaže on. ’Samo. Znaš. Ja sam mislio. No. Neko mi je ostavio ovu
otkačenu čestitku za Dan zaljubljenih sa Šekspirovim citatom, i ja sam
pogrešno pomislio da je u pitanju bila ona.’
’A tako dakle’, kažem mu ja. ’A zašto ste pomislili da je ona?’
’Pa. U pitanju je Šekspir. A ona je jedina žena među nastavnicima Engleskog.’
’Zašto mislite da samo nastavnici Engleskog vole Šekspira?’
Znam, Babs! Čuj ti mene! Trebalo bi me iza rešetaka baciti!
’Proveri’, podvikne Gilespi Pleku kad je on pozove. ’Vrati se. Ne. Idi negde
drugde.’ Prekida vezu. Hari podiže obrve. ’Nije valjda Kraljevski nakit?’
pita, ali je Gilespi već ustala i žurno prolazi pored njega s izrazom lica koji
izgleda kao da se polomio pa ga je neko pričvrstio daščicama da zaraste,
fiksirao. Napušta prostoriju tobože da bi im svima pripremila čaj, što inače
nikada ne radi. „Da nisu lažnjaci?“ dovikuje Hari za njom kroz otvorena
vrata, grickajući nokat na palcu. „E, sranje“, kaže, tiho, gotovo sam sebi.
Henderson guta dok slušaju lupu vrata kuhinjskih ormarića koja dopire
kroz hodnik iz male kuhinje. „Mislim da je Gerda sve lagala, Hari“, kaže
on, polako i ravnim tonom. „Mislim da ona zna ko smo. Hvalisanje i pijana
ispovedanja, glumila je, sve.“
Hari zuri u njega zamišljeno, gleda ga preko zglavaka šake. „Ne budi
smešan“, kaže. „Jebem mu boga, Kristijane, nismo još ni dobili drugu
procenu. I zašto bi ona izmišljala tako nešto?“ Sklanja ruku od usta da bi
kažiprst oslonio na viličnu kost, blago škilji dok posmatra svog kolegu na
drugom kraju sobe pune svetla.
„Ne znam“, laže Henderson.
Hari se mršti i sklanja pogled. „Moramo da nabavimo abažur za tu sijalicu“,
kaže. „Izgleda sumnjivo. Treba nam nešto šljaštavo iz Ikee.“
„Neće ga ona videti“, kaže Henderson. „Uvek držimo spuštene roletne.“
„I to izgleda sumnjivo“, šmrkne Hari, češući se po ruci.
I onda počinje.