BREZ - Javni sklad republike Slovenije za kulturne dejavnosti

literatura
sebi, što pre, ući unutra, inače...
Unutra se sve odigrava kao u snu. Posle odobrenja da pođe napred, otvara
vrata i odmah prekoračuje prag sobe, posle dva koraka zastaje i gleda
u prvu ženu ispred sebe. Prekrštenih ruku sedela je na krevetu i gledala
u stranu, kao da osluškuje. On tek tada kaže: Dobro veče!« Otpozdravlja
mu samo druga, a prva se strese od iznenađena. »Julka, je li zaista on?«
pita sestru. »Jeste, Dinka, on je,« odgovara sestra Julka. Ne poznaje me,
misli on. Izgovara svoje ime kao da se ne poznaju, kao da je prvi put vidi.
»Gančo, slepa sam,« neverovatno hladnokrvno mu odgovara. Čudna tišina
je tada ispunila sobu, a sijalica kao da je zasijala jače. U njemu se sve
sruši, u trenutku. »Je li ti tvoji snovi baš to predskazaše?« zašaputa njegov
glas. Pomisli da joj kaže: Sumnjao sam u tvoje postojanje, a da si slepa,
nisam ni pomislio. Ali jezik je ukočen, u grlu grč, oči tupo gledaju u njeno
lice. Ogluveo je na sve glasove, čak ni razgovetan Julkin glas da sedne na
najbližu stolicu, ne čuje, stoji na sredini sobe kao pravi kip. U kome je srce
ostalo da kuca. U kome tutnje glasovi, nečujni za spoljni svet. Glasovi iz
neke daleke godine: »Dinče, srećo živa...«, mešaju se sa sadašnjim, stihijskim:
»Draga, otvori oči da vidiš da nisam onaj što bejah nekada.«
Dinka oseća da on ispred nemo i nemoćno stoji, i zato ga poziva da sedne uz
nju; ako želi, i ako se ne boji – dodaje. Tek ovaj poziv ga pokrenu napred. Grli
je i dugo stiska, mrmljajući utešne i nežne reči. Onda je celiva prvo u obraz,
a zatim u jedno, pa u drugo oko, ne prestajući da joj govori utešne reči. I
posle, sedeći uz nju, nastavlja da je stiska oko vrata, miluje po sedoj kosi, da
je celiva u naborano čelo, a nijednom da je poljubi u usta, a gleda ih i traži, u
sećanju, staru ljupkost. Ona samo ćuti i traži njegove ruke, da ih pomiluje.
*
Okolo sve miruje, u kućama gde još ljudi žive su svetla pogašena; sve, i živo
i mrtvo mirije, a najmirnije, činu mu se, jesu napuštene kuće, jedino kada
zatrepere listovi jabuke iznad njegove glave i oraha u blizini naruše taj svemirski
mir. On i ona su sami u svemiru, sede na klupi i ćutke traže uroke
ljudske kratkovečnosti, i nesreća koje si čovek sam sebi nametne.
»Gančo, je li lepa noć?« prekida njegove misli ona.
O, kako lepo zvuči njen glas u noćnoj tišini! Drhtavim glasom kaže: »Lepa,
meni s tobom mora da bude lepa.«
109