BREZ - Javni sklad republike Slovenije za kulturne dejavnosti

literatura
su vlažne oči od prikazane nežnosti. Njih dvoje odrana se igraju zajedno,
prijateljuju, tako reći rastu zajedno. Polako-polako to prijateljstvo prerasta
u bezmernu ljubav. I onda, kako to često biva sa velikom ljubavlju, nastaje
preokret. On se iznenada, kao zaljubljuje u drugu, gradsku devojku, ne
mnogo lepu, ali punu života, strasnu. Nju imenuje s K. Jedna za drugu ne
znaju, on jednu od druge krije. S prvom se ne sastaje više javno. Ono što
od gradske i strasne devojke nauči, želi da proba na drugoj, neiskvarenoj
seljančici. Ona predoseća da je njegovo srce razdvojeno. Njemu ništa ne
govori, samo u sebi misli kako to srce zadržati celo za sebe. Odlučuje se da
to učini telom, razvratom. Kada joj dođe u posetu, uveče, gola ga dočeka u
dvorištu, a kada on ne dođe, krene k njemu, skriveno uđu u plevnju i vode
ljubav, na senu. Ode kući sva izbodena od oštre trave. I ta, nevina, seljančica
zatrudni. Kada mu je sa neopisivim strahom to rekla, odgovorio je da
nju nikad nije voleo, da se hteo samo poigrati, da je vreme da joj kaže da
ima bolju od nje, da ona može slobodno da nađe drugog, ako je neko želi
uzeti ovakvu, s detetom u stomaku, ili pak, dok je vreme, da nekoga prevari.
Tada su uzdahnule sve devojke u razredu, jedna je uzviknula: »Svinja!«
I muškacima s najtvrđim srcem, čuvši to, svejedno nije bilo. Skoro svi u
razredu su njegovu D. dobro poznavali, u njoj su videli neobično lepo i
pošteno bićence, razumno. Divan dar prirode. Kako je smeo da se poigra s
tim darom, pitali se. Izgleda da se s tim poduhvatom još i hvali, i kakve sve
izraze u toj samohvali upotrebljava! Posle uzvika »svinja« svi su pogledali
u profesoricu.
»Ne prekidajte ga,« začuđujuće mirno rekla je ona.
On je uzvik »svinja« razumeo kao pohvalu, jer je uspeo da sve uveri u istinitost
pripovetke. I da je to dosta. Ali ga je profesoričin glas: »Dalje«, pokrenuo
da kaže da je svoju odluku da je ostavlja saopštio na senu, dok su
pribito jedno uz drugo ležali, da ona nije mogla da izusti ni reč, od prevelikog
bola, i da je malo kasnije, dok je ona zauvek napuštala, bez oproštaja,
njegovo dvorište, sebe prekorio: »Siroče je.«
Profesorica je završila čas bez komentara o njegovoj pripoveci. Posle, nasamo
ga upitala da li je to njegova lična pripoved. Rekao joj je istinu. Đaci su
se potrudili da se pripovetka raširi na sve strane i stigne, pre njega, tamo
gde nije trebala.
»Dinče,« triput, sve jače i jače, čuje se sa klupe.
Dinka je ćutala...
Na nebu iznad oraha poleteo je meteor.
113