BREZ - Javni sklad republike Slovenije za kulturne dejavnosti

literatura
*
Prvo joj kaže gde je sve bio od onog strašnog zimskog dana kada je od brata
saznao da ju je zauvek izgubio. Gimnaziju je završio, a kada je krenuo
na studije, sve devojke ga podsećale na nju. Bez para i ljubavi, i gladan,
uskoro je morao da krene za korom hleba. Živi daleko od kuće, poznanika
i prijatelja. Da bi obezbedio sebi život dostojan čoveka, ženi se. Brak, bez
ljubavi i dece – žena nije mogla da zanese – ropstvo je. Dok jede, spava,
šeta s njom, pliva, igra tenis, uz nju vidi onu, prvu. Mada mu ta žena ne
kaže da je ona gospodar njegovog života, mada živi ravnopravno u zajednički
izgrađenoj kući, uvek ga je morio osećaj stranca i nevlasnika svega
što imaju, što on dotakne. Sina iz prvog ženinog braka niti je prezirao,
niti ga je mrzeo. Mladalačke sanjarije da će postati pesnik, velik i slavan,
isparile su kao avgustovska jutarnja rosa. Ne samo pesništvo, batalio je i
prozu, i čitanje bilo koje literature. Posao je menjao, dok se nije ustalio kao
taksista, i na tom poslu dočekao penziju. Žena, isto penzionisana, često
ode k sinu, u Švedsku, gde je on našao službu i svoju ljubav. On, ostavši
sam u kući, ponovo je počeo da kopka po knjigama, svaku knjigu na svom
jeziku je morao da pročita. A kada je jednog dana dobio knjigu o selu, čitao
je utrostručenom strašću. Uvek je držao na vidnom mestu, kao zlatni pehar
u izlogu. I ranije, u sećanjima, neretko je video nju, Dinku, ali otkako
je dobio knjigu, ona je oživela uz njega. I takva ga muči, i u snu. A ne samo
ona, muči ga sve što ih je ovde, u Borovu spajalo, činilo srećnim. Spajala ih
je njena dražesnost i njegova muževnost. Spajala ih je ova mesečina, ovo
gumno, na kome se celivali, livade po kojima su šetali, držeći se za ruku,
vrbak gde su se odrana skrivali, kola u kojima su igrali do iznemoglosti,
sedeljke na kojima je ona pevala, a on zanosno slušao; spajali su ih zajednićki
snovi – ona je učiteljica u selu u nedrima Vlaške ili Stare planine, on
je nastavnik, predaje maternji jezik u školi, i piše pesme; a njihova deca,
zdrava i pametna, zaljubljena u rodno selo – njihov su ponos i nada. Jer,
ona će nastaviti život na ovom prostoru. Burel i Borovo, živeće večno. Spajala
ih je jednom rečju –ljubav!
Ali samo jedna-jedina greška – može se reći i greh, – srušila je sve što ih je
spajalo; razdvojila ih zauvek, odredila im nove puteve sudbine.
Gimnazijalac, budući pesnik, zaljubljenik u nju, krasoticu, verovao je da
on jedini može i sme da učini izlet u nebo. Posebno je u to verovao kada
111