BREZ - Javni sklad republike Slovenije za kulturne dejavnosti

112
literatura
se popeo na svoje, Borovsko brdo, kada je stvarno bio bliže nebu. Taj izlet,
ili grešku, ili greh, ili pak glupost, učinio je za vreme one strašne zime pre
pedeset i pet godina, za vreme zimskog raspusta.
Profesorica srpskog jezika je naredila da za vreme raspusta pišu dnevnik,
a ko želi, umesto dnevnika, može slobodno da napiše pripovetku ili
pesmu. On nije ništa napisao, čitao je samo pesme. Prvog dana posle raspusta
je profesorica prozvala Ljubena, njegovog druga iz klupe da pročita
svoj dnevnik. Ljuben je čitao: »Odmah posle raspusta sam otišao kući, na
selo. Kao i druga sela, i moje je preko zime mrtvo, ništa se ne događa. Dobro
sam jeo i leškario.«
»Samo to!« čudi se profesorica.
»Šta više o selu da pišem?« uvređen je Ljuben.
Profesorica, kao iznenadni pucanj iz topa, vikne: »Tolstoj, najveći pisac na
svetu je iz sela Jasna Poljana; je li to znaš?« Do kraja časa ga je grdila,
na kraju zapisala mu slabu ocenu. Onda, kada se oglasilo školsko zvono,
rekla: »Gančo, sutra ćemo čuti tebe!« Kao da je znala da on ništa nije napisao.
Znači, jurilo je kroz njegov mozak, dnevnik mora da napiše unazad, i
da stvari izmišlja; inače, dobiće slabu ocenu, sramota za budućeg pesnika.
Hm, hm, hm... Kakav dnevnik, kakva pesma, pripovetku treba napisati,
makar je pisao celu noć. Skoro do zore je u glavi izmišljao i konceptirao
sadržaj. Ali sve što mu padne na pamet da napiše, posle pet-šest minuta
mu se učini glupo, neubedjivo i preslabo za jednog gimnazijalca. Najzad,
pred zoru, u vremenskom tesnacu/stisku, odlučuje se da napiše ljubavnu
pripovetku, o njima. Jer, to može najbrže i najlakše da učini, i najubedljivije
i najkvalitetnije. U početku je mislio da ništa ne sme da sakrije, niti
da slaže. Ali što je dalje pisao, osećao je da mora da laže, da izmišlja, da na
svoje misli nakalemi tuđe, jer to je literatura. Od pisaca koji su obrađivali
ljubavnu temu, krao je ponešta i, kao svoje, unosio u pripovetku. Kako mu
je dobro došao Balzak sa romanom Sjaj i beda kurtizana, sa Golicavim
pričama, pa Jakovljević sa Smenom generacija, pa Crnjanski sa ljubavnim
scenama. Pisao je brzo, bez precrtavanja i ispravljanja napisanog. Mastilo
na hartiji se još nije bilo osušilo kada je krenuo u školu.
Na času srpskog jezika je sam ustao i čekao da mu profesorica kaže: »Da
čujemo!«
Naslov pripovetke nije pročitao, namerno, a ime devojke je označio sa D.
Uvod pripovetke je bio prava romantika. Učenice, pa i profesorica, imale