BREZ - Javni sklad republike Slovenije za kulturne dejavnosti

110
literatura
»Ne šali se, Gančo, ne znaš da sam zbog tebe mnogo pretrpela.«
»Ne šalim se,« guta pljuvačku, gleda u njeno lice obasjano mesečinom, pa
dodaje: »Misliš da ja nisam.«
»Hoćeš da kažeš da tamo nisi našao sreću?« milujući mu kolena, pita ona.
Gančo u sebi traži odgovor, prvo pomisli da kaže da je to duga priča, ali
odmah se upita: A šta ako mu ona kaže da je skrati?
*
»Zašto ćutiš, Gančo?«
»Gledam kako padaju meteori,« jedva odgovara.
»Nisi viknuo od ushićenja, kao nekada kada si ih gledao kako padaju. I u
pesmi si ih spominjao.«
»Dinka, promenio sam se. Ali pustimo meteore i moje pesme o njima, da
se vratimo tvojoj biografiji. U njoj si prećutala najvažniji, sudbinski događaj
– svoje bekstvo!«
»Gančo, sam znaš zašto sam pobegla.«
»Misliš zbog pripovetke?«
»Jeste.«
»Ali ta pripovetka je izmišljena, Dinka.«
»Svejedno. Ona je odredila naše sudbine.«
»Zar nisi mogla da shvatiš da je tu pripovetku napisao častoljubivi, naduveni
gimnazijalac, koji je uobržavao da je pesnik ispred svog vremena,
moderan i hrabar!«
»Kao pesnik, zašto nisi napisao onda pesmu!«
»Iskreno, mislio sam da ću pripovetkom biti ubedljiviji.«
»I bio si,« zadnju kratku rečenicu Dinka izgovara tiho, pa naslonivši glavu
na njegove tople grudi još tiše dodaje: »Celu okolinu si ubedio da je pripovetka
istinita. Vest da si se sa mnom poigrao širila se kao kuga. Na zadruzi,
po kućama, napolju, svuda se o tome pričalo. Moje ležanje u krevetu od
gripa još je raspirivalo te priče. Ljudi se pitali hoću li roditi jedno ili dvoje
dece, uz kikot. Plakala sam i čekala te, sve dolte dok ujak ne reče da takvoj
ženščurini nema mesta u njegovoj kući.«
Gančo, ne znajući šta da na to kaže, samo je pomilova po licu, u tom trenu
je jedino to sposoban da učini.