STRAHOTE NDH - Centar za prirodnjacke studije

Odlu~ili smo da otputujemo u Viroviticu. Tu smo, na na{e
veselje, na{li moju sestri~inu Valiku i njenog supruga Egona. I oni
su se vratili iz partizana i tu su se opet sastali. Oni se nisu videli
dve godine. Od onog dana kada su po{li u partizane, njihovi putevi
su se razi{li.
Valika je razvrstana u [estu proletersku diviziju. To je bila
jedna od “najborbenijih” Titovih jedinica. Takve su nosile tu
po~asnu titulu: “proleterske...” One su bile prebacivane s jednog
rati{ta na drugo, za razliku od drugih, koje su se uglavnom borile
na “svom terenu”.
Valika je bila higijeni~arka. Njena du`nost bila je da tamani u{i
koje su mu~ile partizane, i pored toga prenosile tifus. Za tu svrhu
slu`ila se tzv. “partizanskim buretom.” To je sigurno bio jedan
va`an partizanski izum.
Bure se punilo vodom, a ispod njega lo`ila se vatra. Kada bi
voda prokuvala, trebalo je metnuti ode}u iznad bureta, a para,
koja ima ve}u temperaturu nego kipu}a voda, uni{tila bi u{i, pa
~ak i njihova jaja. Ta burad prevo`ena su na magarcima i Valika
je morala sa svojim “aparaturama” da ide od ~ete do ~ete. Njena
du`nost je, osim toga, bila “vaspitna”: trebalo je govoriti tim ljudima
o va`nosti higijene. Ovi su ~esto bili tako umorni i iscrpljeni da
su radije malo spa vali, s u{ima ili bez njih.
U poslednjoj fazi rata Valika je bila u Srbiji. Tu je zaslu`ila
“Orden za hrabrost” (najvi{i orden koji je postojao u NOV-u).
Zajedno s nekoliko drugih partizana, ona je zarobila desetak
nema~kih vojnika.
254
33. poglavlje
Virovitica