STRAHOTE NDH - Centar za prirodnjacke studije

13. poglavlje
Jul 1942.
Najve}a na{a nesre}a
Sada je najve}a nesre}a dostigla i na{u familiju. Jednog dana u
mesecu julu (verovatno 22. jula 1942. godine) nazvao nas je moj
stric i uzbu|eno nam saop{tio da su usta{e do{le da ih odvedu u
logor. I moj deda je rekao nekoliko re~i. Te su bile poslednje re~i
koje smo ~uli od na{ih dragih, koje smo tako voleli. Bili smo kao
gromom pogo|eni. ^itava na{a familija, od kojih su stariji `iveli
ve} pola veka u tom kraju, sada su iskorenjeni, i odvedeni. Kuda?
[ta ih ~eka? Da li }emo nekoga od njih ikada videti ako mi
pre`ivimo, {to je tako|e izgledalo nesigurno.
Da ih nabrojim: moj deda i baka Adolf i Roza Pajta{, njihov sin
Andrija, }erka Elizabeta s mu`em Milanom Krauzom i Milanova
majka, koja je s njima `ivela. Njihova }erka Valika ve} ranije se
begom spasila, kako sam ve} ispri~ao. Ona je i jedina od na{e
viroviti~ke familije koja se spasila. Ona i njen mu` Egon Bader su
pre`iveli.
Nazvali smo poverenika, koji je do sada bio privr`en na{ima,
barem naoko. On je tvrdio da je poku{ao sve da ih ostave kao
potrebne u mlinu, ali da ni{ta nije koristilo. Tamo{nji radni~ki
predstavnik je svemu kriv, ali da sve nije izgubljeno i stvar se jo{
mo`e popraviti. Obe}ao je da }e do}i idu}ih dana u Zagreb i rastuma~iti
nam {ta se mo`e u~initi.
Moja mama je celu no} plakala, a i mi s njom. Razbijali smo
glavu razmi{ljanjem {ta da se radi i da li se mo`emo pouzdati u
tog pove renika.
Ujutro se na na{im vratima pojavio jedan usta{ki oficir. Ne
treba re}i kako smo se upla{ili. Pri~ao nam je da je on dan ranije
sproveo tu akciju hap{enja svih Jevreja u pokrajini Slavoniji.
97