Nova slika II - Jovan Despotović

124umetničkih dešavanja na kraju milenijuma, a sam broj zapravo predstavlja koliko će jošsekundi proteći od trenutka otvaranja izložbe do ulaska u XXI vek. „Naša najvećapretenzija je, kaže Merenikova, da budemo kreativni i pozitivni“ a „jedini kritirijum“(misli na izbor radova) „(bio je) dobar, zanimljiv, kvalitetan, simpatičan, duhovit,maštovit predlog“. Izgled izložbe pokazao je da ova generacija umetničih kritičara imapotpunu veru u vlastiti izoštreni autorski pristup u kolektivnom selektorskom radu i uodlučnu snagu kreativnog individualnog stava, shvatanja i tumačenja umetničkog dela.„U suštini naše ’metodologije’ je, govori opet Merenikova očigledno u ime celog tima,da nemamo metodologiju, s jedne strane, pozitivna potemkinizacija, s druge, stilskevežbe koje pokazuju lepotu kraja veka: mnoštvo, zamor, vrt“.Artikulišući ovog momenta potpuni pluralizma na recentnoj sceni autori suzapazili i izdvojili tri ideje i tri kreativna izraza ove generacije stvaralaca: nastavakneobičnog uticaja konceptualne umetnosti koja i u drugoj polovini devedesetih, evo nasamom izmaku veka, još uvek snažno deluje na pokretanje i ishodišta mentalnih iintelektualnih potencijala umetnika, zatim vidljivi trend nazvan ’pop-trash’ koji kreativnomanipuliše otpadom sa đubrišta masovne i popularne kulture na čijim se dronjcima stvarajedna nova ironična civilizacija mladih (ponajviše primetna u njihovoj svakodnevnojmodi i rok-muzici), najzad one ideje i stavove koji su izgrađeni aktivnim kretanjem ukompleksnoj oblasti koju čine njihovo tačno razumevanje savremene elektronsketehnologije, visoka informisanost i senzibilizirana vizuelna kultura.Vidljiva je takođe i namera selektora da predstave novu, tek pridošlu, najmlađugeneraciju umetnika koja deluje odvojeno i nezvisno od vladajućih ili dominantnihtokova savremene umetnosti i nije uključena ni u jedan aktuelni dominantni umetničkokriritičarskitrend. Najzad, autori su pokazali zainteresovanost da se ovogodišnji Bijenalevrati njegovoj početnoj nameri postavljenoj 1994. godine: da što je moguće tačnijepedstavi sa najreprezentativnim radovima najmlađu umetničku scenu bez fatalnihkritičarsko-konceptualnih intervencija koje obavezno nastaju kada se princip otvorenogkonkursa zameni autorskom selekcijom (što smo često gledali na nekim drugim, istotoliko značajnim masovnim manifestacijama našeg likovnog stvaralaštva).No, i pored toga, deo kritike je konstatovao kako je ovogodišnji Bijenale prikazao„mladu, dosadnu elitu“ aludirajući na njenu možda preteranu ozbiljnost i formalnikarakter (ako se ima u vidu da se radi o zaista izuzetno mladim izlagačima) a koji su jojdali neki izrazito zvanični ton. S druge strane, isticano je i to da su zapravo ovakvimizborom selektori pokazali umetnost koja pruža znatan otpor prisutnim svakovsnimdogma u našem akademskom stvaralaštvu a koji je svojstven upravo generacijamaumetnika „rođenih za elektronski ambijent“.Kako god da se uzme, ovogodišnji Bijenale mladih još jednom je otkriolavirintsko kretanje aktuelnog stvaralaštva po bezbrojnim umetničkim idejama, potradiciji koja još uvek ima dejstva na nju kao i neprestano traženje identiteta koje jedakako svojstveno i „X generaciji“ devedesetih godina koja će nesumljivo definisati ipolazni estetički nivo u narednom milenijumu. A ako su ovde zapažene i moždaprenaglašene reference na tradicionalnu umetnost, upravo na onu koja još uvek čini„glavni tok“ u lokalnim uslovima, mora se napomenuti i to kako u njoj, u ovimprimerima nema i neophodnih referenci prema socio-ideološkoj stvarnosti koje takođeizgrađuju i deo naše tekuće fraktalne – ne samo umetničke, realnosti.Ipak, Bijenale daje dovoljan prikaz stanja na jugoslovenskoj živoj, pluralističkojsceni u ovom trenutku sa svim njenim ukupnim, dakle, formalnim, materijalnim,