Nova slika II - Jovan Despotović

126UMETNICIa. PredgovoriSavo PekovićDanas je više nego ikada ranije naglašeno zanimanje za umetničke modele iz neposredneistorijske epohe koji mogu davati podsticaj ili biti čvrsto uporište za dalja istraživanja uokvirima tih poetika. Mnoštvo stilova i mogućnosti iz repertoara modernih likovnihstrujanja koji su se brzo smenjivali, ostavili su današnjem periodu savremen umetnostibezbroj varijanti koje umeticic modernog osećanja preuzimaju kao gotove strukture,reinterpretiraju i modifikuju ispitujući njihove stvarne mogućnosti u današnjem vremenu.Ako su ta shvatanja, u doba nastajanja bila prihvaćena, i od kritike ocenjivana kao daljikorak u linearnom razvoju umetnosti sa jasnim referencama prema tradiciji, iliistovremenim pokretima i ideološkom i društvenom kontekstu, aktuelna revitalizacija jeoznačila zahtev vremena da se ti modeli još jednom osvoje, stave na probu i da se takoispitaju njihovi stvarni potencijali i mogućnosti uspostavljanja veze sa publikompromenjenog senzibiliteta. Sa druge strane, ova okrenutost proverenim poetikama za sameumetike je izazov iskušavanja snaga njihovog iskaza, spretnost rada ruku, i iznad svega,vrednosti njihove imaginacije.Kada je Savo Peković pre nekoliko godina načinio prve slike namenjene javnojkomunikaciji, nije se nimalo libio da otvoreno ispolji zainteresovanost za najbolje uzoreplastičkih struktura koje su ga zaokupljavale, a koje su trebale da mu omoguće dostizanjemaksimalnog potencijala slike. Pokazao je, tada, da tačno zna kako je tekao potez kodmajstora enformela, kako se usaglašavala višeslojnost različitih materijala, kojim sepostupcima dobija dovoljan intenzitet fakture, na koji se način materiji daje briljantnostvisokog baroknog impasta.Ispitivanje ponašanja površine kao i uvek u slučaju enformela, dovodio je do nekogprizora. U slučaju slika Sava Pekovića taj prizor je zapravo utisak taktilnosti slike u viduzida koji se može dodirivati i ’pipkati’ po naslagama, pukotinama, ugrađenjim predmetima ifakturi upotrebljenog materijala. Ovaj prizor dopunjuje i osećanje prenapregnutog delovanjasila koje je Peković postupkom rada pokrenuo. Ovaj odnos izazvanih i fiksiranih energijasabijenih u slojevima struktura i oslobođenih kolorističkih i gestualnih partija slike kaotragova rada mekog i tvrdog karaja četke, zapravo je dovode u stanje pred autorazaranje,pred pucanje duž linija sudara njenih unutrašnjih energija. Narušena ravnoteža kompozicijenjegove slike i neravnopravni odnosi velikih i malih površina smirena je srazmernimrasporedom sila u tim poljima koje uravnotežavaju njihov međusobni odnos. Time jePekovićeva slika dovedena u stanje prostornog delovanja uskomešanih sila kojje izazivajuizvesnu nelagodnost pred neizvesnošću šta će se zapravo sa njom dogoditi u nekomsledećem trenutku.Fasciniranost Sava Pekovića dodirivanjem površine, taktilnom konkretizacijommaterijala, sledi njegovu ideju stvarnog slikarstva, poput stvarne strukture nekog zida čije supukotine i udubljenja posledice različitih fizičkih dejstava po tim površinama, a uneoenformel slikarstvu, registrovanje ’estetičke’ aktivnosti autora, beleženje rada četke itraga koji curenje i kapanje ostavlja na površini platna. Sve se ovo odvija na jednoj nosećoj