Nova slika II - Jovan Despotović

254I ovo je tek ovlažna, indeksno data skica srpske likovne kritike posle 1945. godinepredstavljena prema dominantnim esetičkim koncepcijama same umetnosti inajreprezentativnijim autorima koji su te koncepcije kritički i teorijski predstavili i objasnili.Upoređivanjem ovog provizornog i za ovu priliku prikladnog popisa sa ŠuvakovićevomModernom i postmodernom kritikom u Srbiji dobija se taman tolika razlika da dovoljno ukažena svu nepreciznost starijeg rada.Na kraju treba konstatovati da bi se uz neke ozbiljne i nužne preinake, ovaj tekst MiškaŠuvakovića mogao prihvatiti jedino pod, na primer, ovako specifikovanim naslovom: Nekiprimeri kritike umetnosti druge linije posle 1945. u Srbiji. Da je takav slučaj, ovaj osvrt bio bisasvim izlišan.Zaključne napomenePrethodno ukazivanje na stvarnu periodizaciju srpske moderne umetničke kritike posle 1945.godine čini se zapravo besmislenim ukoliko se na umu ima cilj Šuvakovićevog teksta. Kada sepotom navedu i primeri kojima Šuvaković dokazuje svoje teze, tada iskrsne i ideja da jezapravo potpuno uzaludno iscrpljivati se nekom realnom argumentacijom. Ova konstatacijatoliko je porazna za njegovu ukupnu predstavu o stvarnom, a ne krajnje selektivnom (tačnijerečeno - oskudnom) praćenju, razumevanju i tumačenju tokova, procesa i zbivanja u umetnostiovog veka, da je veliko pitanje da kada se neko sa tolikim neznalaštvom upusti ukomplikovanu, nesređenu i neobrađenu oblast kakva je likovna kritika da li ga od tolikih iočiglednih materijalnih i činjeničkih pogrešaka uopšte i treba odvraćati. Ipak, motive ovomosvrtu treba tražiti na drugoj strani - pre svega u nužnom (nadamo se ne i u uzaludnom)otklanjanju najdrastičnijih pogrešaka koje se najneposrednije tiču onih činjenica koje su makardo sada važile kao proverene, dokazane i neosporene.Za kraj instruktivan će biti i sledeći navod iz Šuvakovićevog intervjua koji smonekoliko puta koristili u ovom osvrtu. Na istom mestu on o osetljivom pitanju kritike sasvim naautobiografski način kaže i sledeće:Moje 'ja' nije biološko ja, ali ni etničko, već skupina (familija) hipoteza koje gradenešto što se u tekstu koji pišem kao kritiku ili o kritici uspostavlja kao 'moj glas' (trag ili