Nova slika II - Jovan Despotović

87koji se kreće na referentnom luku polazeći od pionira apstrakcije istorijskog, a završava uperformansu poznog modernizma (ili poslednje avangarde ovog veka), očigledno je kakoizvrdava i slobodna upisivanja ekspresivnih sadržaja, koje dakako da ima, kao i tvrdepostulate formalizma poslednje moderne – koje takođe sadrži. Skloni smo pomisli daponašanjem, delom, produkcijom Tanja Ostojić izizskuje novo/drugo razumevanje itumačenje koje će govoriti o delu sa drugačijim estetičkim kategorijama što su postuliranerecentnom umetnošću. Mentalne i ekspresivne energije koje njen rad poput medijatora zračiizmeđu ličnosti autora i recipicijenta dela duboko su postavljene u autonomnom, ličnom(kreativnom) prostoru današnjih umetnika koji se apostrifiraju do najvećih mogućnosti. Atoliki stepen individualizma umetnika/umetnosti na kraju veka upravo je poznata situacija izduge povesti umetnosti: na granici epoha uvek se odigrava uzbudljiva i dotad nepoznata igraoblika i značenja umetničkih predmeta i ponašanja umetničkih ličnosti.Likovna galerija Kulturnog centra Beograda, Beograd, januar 1997.Beorama, 63, Beograd, 1997.Postindividualizam u srpskoj umetnosti devedesetihDanas, u drugoj polovini devedesetih, jasno se vidi ona jezička raznovrsnost u recentnomplastičkom stvaralaštvu koja je prouzrokovala osnovnu teorijsku podelu oko tumačenjaproblema dva istovremena osvrtanja u umetnosti. To znači da u likovnom oblikovanjujoš uvek nailazimo na izrazito naglašene, individualizovane i izdvojene autorske pozicije,ali i na jedan novi, kolektivni entitet u estetičkom radu. Dalje, u istom smislu, govori se opluralizmu i razlikama ali i o novim opštim problemskim crtama u najnovijojumetničkoj produkciji. Osvrtanje se zapravo odnosi na teorijska pitanja dve obnove uaktuelnoj umetnosti: na stariji fenomen tzv. povratka slikarstvu-skulpturi (Postmoderna),potom i na novo energično revitalizovanje ideje umetničkog projekta modernizma(Druga moderna). Ovaj princip se jasno vidi u srpskoj selekciji dok ga je mogućeidentifikovati i kod najmlađih autora u crnogorskoj.Zbog toga je mesto umetnika devedesetih godina određeno i nekim drugačijimkarakteristikama koje ga u ovom vremenu karakterišu kao stvaraoca dvosmislenihkreativnih ciljeva. Njegova unutrašnja oblikovna intencija nalazi se istovremeno na dve,nekada disparatne pozicije. S jedne strane to je još uvek aktivno nasleđe Moderne kada jeon i nadalje prinuđen da tradicionalno traži originalne forme koje će njegovom deluosigurati autentičnost u odnosu na druge autore. A sa druge, njega, što je paradoksalno,upravo takav zahtev za umetničkim individualizmom nimalo ne brine – on je intimnorasterećen tog imperativa pronalaženja uvek novih i drugačijih oblika, čemu ga jepodučila Postmoderna. Umetnici danas kao da savršeno uživaju u tek stečenimprivilegijama svojih – (post)individualnih sloboda, što bi se moglo tumačiti i aktuelnimlegatom upravo (post)modernizma.Preplitanje ova dva antagonistička principa koji se mogu zapaziti i u sledećimprimerima u srpskoj umetnosti devedesetih godina (kod autora rođenih između 1960. i1973. godine), označilo je formiranje jedne dosad nepoznate, po mnogim osobinama(stilskim, jezičkim, medijskim) drugačije estetičke situacije na samom izmaku ovog veka(i milenijuma).