Nova slika II - Jovan Despotović

131zanimljiv plastički sadržaj. Nekoliko osnovnih elemenata određuju njegovo delo, kaoautentično i specifično u krugu (savremene?) beogradske umetičke scene (aktuelnogtrenutka).Najpre, to su dva glavna sredstva u radu. Iako je po formalnoj medijskojdisciplinarnosti ovaj autor prevashodno slikar, oblik organizovanja upotrebljenog materijalanajčešće ide prema karakterističnim efektima spacijalnog sustava. Krnajski, uz to, uvek iliboji sopstvene radove ili u izvođenju dela koristi ’prirodnu’ obojenost materijala i gotovihpredmeta od plastičme mase (slamke, štipaljke, kese i dr.). Moguće je slediti genezu oveideje unutar oblikovne sintakse još od prvih njegovih izlaganja u klasama Akademije. Takoćemo se setiti da je primarna vuzuelna sadržina tih radova bazirana na estetici boja-forma,na jednom kolorisitčkom govoru koji koji su podsticani naglašenom hromatikom.Kompozicije koje je Krnajski izvodio pre nekoliko godina sa raznobojnim plastičkimkesama, dovodeći svesno rad u dvosmislen položaj reljefa-slike, najpre su njemu a potom iposmatraču uzrokovala promenjene konsekvence smisla i razloga. Dakle, u osnovikreativne projekcije Krnajskog prisutno je shvatanje da delo nezavisno stoji u odnosu nasmisaono priključivanje, i da su efekti i desetinacije svakog naknadnog racionalnogoperacionalizovanja (poput ovog) mogući ali ne i neophodni. Rečju, delo u interpretacijiDragoslva Krnajskog živi i deluje u svom osnovnom materijalu, u njegovom hromatskomregistru, vrednosti i intenzitetu, dok su ostali sadržaji i elementi, koji se takođe pojavljuju,(kompozicija, struktura, reference, uzori itd.) sekundarni i stoga manje važni.Drugi oblik primarnog stvaralačkog impulsa kod Krnajskog je određeni prostorniaktivitet, veoma svojstven beogradskoj likovnoj prosukciji osamdesetih godina. Zanimanjeza prostornu funkcionalizaciju predmeta umetnosti danas se nastavlja na ideologiju izaključke one prakse iz sedamdesetih godina koja je aktivirana potrebom umetnika daprošire granice medija koje upotrebljavaju, da pronađu ona rešenja problema kreacije imaterijalizovanja ideje koja će u integralni sklop dela uvesti karakteristike okolnog prostora.Neke specifične oblike spacijalnog rada i ponašanja mogli smo pratiti u prethodnom periodu(na primer, neka izolovana istraživanja Stevana Kneževića ili performera iz Noveumetničke prakse, poput Zorana Popovića) i oni se na jedan specifičan način produžavaju udelatnosti nove generacije umetnika. Dragoslav Krnajski se opredelio za onu vrstu rada kojije i dalje računao na konačan materijalni status dela, na plastičke osobine čvtstih oblikovnihkoncepcija, koje su samo delimično bile narušene čistijim konceptualnim intecijama.(Tog tipa bio je njegov rad izveden prošle godine u okviru Sopoćanske kolonije,kada je intervenisaou zadatom prostoru na taj način što je bojio drvene električne stubove,ili je načinio veliku prostornu liniju pomoću insutrijski proizvedenih plastičnih stolica kojaje trebala biti integrisana u okolni pejsaž, ali se nametnula očitom praktičnom namerom daprirodni ambijent ’dopuni’ veštačkom tvorevinom; ili akcija-rad razbijanja stakla izvedenogu emisiji TV Beograd ’Petkom u 22’, u kojoj je moment dramatičnosti i nepredvidljivostifinalnog rada bio prepleten sa strogim racionalizmom polaznog projekta.)No, sem za makroambijentalne radove, Krnajski se jedno vreme interesovao i zaneke manje, galerijske strukture, one koje će se baviti prostorom u ništa manjem intenzitetu.Kada je 1982. godine izveo orvu instalaciju pod nazivom ’Konstrukcija’, u Galeriji SKC-a(kasnije replicirane i u drugim prostorima), obelodanijo je neke od svojih daljih kreativnihnamera. Gotovo egzaktna linija izgrađena od gotovih tuba na kojima se namotava tekstil,inicirana je u određenoj tačci prostora i zatim se kretala duž striktnih i ’pronađenih’prostornih poteza, i u tom procesu sklop je postajao sve složeniji. Mreža koja je isprepletanaposle dugog i preciznog promišljanja u fizičkim deternimantama galerije, metastazirala je