Nova slika II - Jovan Despotović

68kolorističkog sadržaja prema izražajnim hromatskim aranžmanima. Mada na prvi pogledmogu izgledati potpuno nepovezani, radovi Radomira Damnjanovića i Gordane Jocićipak su bliski po zajedničkom za klasične teme i čiste slikarske uzore: Damnjan je utradicionalni žanr mrtve prirode i kompozicije, teškog metafizičkog duha trajnogvremenskog postojanja, uneo permisivno kolorističko razmatranje, dok je Jocićeva ispoljilajedno „učeno“ razumevanje čuvenih istorijskih postupaka pravljenja slike prema večnimkanonima umetničkog i lepog. Cile Marinković je oduvek bio u okviru beogradskogekspresionističkog slikarstva u kojem je međutim načinio značajno pomeranje unosećiikonografiju revijalnog ukusa negovanog u ženskim modnim časopisima. Sa najnovijimispopljio je oslobođen potez koji je danas nervozniji, siroviji i impulsivniji pošto je manjeopsednut namerom pravljenja dobre slike u klasičnom shvatanju tog pojma.Snažan protest koji su „svesni“ umetnici izražavali tokom sedamdesetih protivdruštva lažnog izobilja praksom siromašne umetnosti, minimalnim strukturama ireduktivnim metodama, danas je zamenjen „praksom obilja“ koja je praćena rezignacijom iprkosom u odnosu na sopstveno vreme materijalnog i duhovnog siromaštva. Današnjageneracija umetnika koji prepoznaju ovo vreme namerno sebe isključuje od povratnogdelovanja ekonomskih zakonitosti na usprastrukturalne sisteme kakava je umetnost (premamaterijalističkom tumačenju te veze) i kranjim inatom prave radove velikih dimenzija uzobilato upotrebljavanje materijala i to onih najskupljih. Ideologija koja kulminira u svestinajmlađe generacije po kojoj se spoljašnji uslovi ignorišu i tako brani stvaralačkaautonomija koja je ostala nepovređena, najtačnije ukazuje na jasno predočeno stanjeonemogućenosti, šta više strashu od promena koje se odvijaju u umetnosti i to u ddruštvukoje je proklamovalo da ona treba stalno da menja temeljne ljudske potrebe i usmerenja.Očigledne represivne tendencije (u koje ubrajamo probleme nabavke materijala, otežanogputovanja, prekinute komunukacije sa svetom putem časopisa i knjiga itd, kao realnimambijentom u kome umetnost živi), izazvale su poplavu punog kreativnog angaživanjaumetnika koje je rezultiralo eksplozijom imaginacije i stvaralaštva. I dok su pojediniumetnici sedamdesetih oponirali negativnim društvenim tendencijama na taj način što susopstvena dela radikalno dematerijalizovali, tj. povukli iz umetničkog i društvenog sistema,te ih stoga lišili mogućnosti upotrebe van njihove volje, (što je paradoksalno ali i logičnoznačilo ipak delovanje u samom sistemu protiv koga su se borili), umetnici osamdesetih supo svojim shvatanjima stvarno izvan sistema koji se odlikuje jedino raznovrsnimnemogućnostima u nedostatku svega potrebnog za noramalan rad. Ovima smo želeli samoda podvučemo krajnje heterogen lik umetnosti posle 80. u Beogradu na koji su uticaliizrazito različiti faktori i tendencije koje su je odvele od kanonizovanih estetičkih istina dodelotvornog, po duhu anarhičnog nereda raznorodnih kreativnih stanovišta ovog prelaznogperioda, kome su zajedničke samo dve odlike: stvarni kvalitet ponovo materijalizovaneumetničke ideje i obeleženost klimom brze promene i primarnog zadovoljavanja naglonaraslih potreba savremenog gledaoca čija je glad za stalno onovim potencirana u vremenuoskudica svake vrste.’Umetnost osamdesetih’, Muzej savremene umetnosti, jun-avgust 1983.Kritičari su izabrali ’83Mrđan Bajić, Tahir Lušić, De Stil Marković