Nova slika II - Jovan Despotović

263živu aktivnost koja je tada u najdelikatnijoj fazi u naručije tradicionalnog modernizmaisključivo sa lokalnim naznakama, sa čime se delimično možemo složiti, ali je i samaistovremeno svesna njene nove energije i nove vizije u odnosu na globalnu umetnost koje sutek unele pridošle generacije mladih autora. Pre svega produžavajući aktivno delovanjedruge linije (Nova umetnička praksa, konceptualna umetnost, performas itd.) koja je bilanoseća struja sedamdesetih i na period posle osamdesete godine, Bojana Pejić zapravozasniva jednu čvrstu liniju kontinuiteta koja se kroz likovnu radionicu SKC-a preliva u noveplastičke sadržaje obnovljenog jezika umetnosti - a prirodno je što se deo tog jezika baš iformira na tom mestu. (U SKC-u su takođe nastale i neke od najznačajnijih, inicijalnihmanifestacija umetnosti osamdesetih poput, recimo, Spomenika umetnosti De StilMarkovića. U toj galeriji je intelektualno stasavala i nova generacija kritičara među njima injena najreprezentativnija ličnost - Lidija Merenik.) To naravno da nije sporno kaolegitimni i delimično opravdani kritičarski stav.Ali, ovde je ispoljena i zabluda da se isključivo u okviru te radionice odvijalaaktivnost na formiranju produkcionog i teorijskog nukleusa koji će uticati i na pojavu i naučvršćivanje pravca glavne linije umetnosti devete decenije. Važne ideje i objašnjenja okoovih pitanja nalazimo u tekstovima Tahira Lušića, (takođe jednog od učesnika Likovneradionice SKC-a) osnivača i glavnog ideologa grupe Alter imago - naše varijante učenogslikarstva - i to ne u plastičkom već u semantičkom sloju - kao i oko formiranja, što je zanašu temu od posebnog značaja, novog kritičkog diskursa koji iz najveće moguće blizineadekvatno identifikuje jezičke intencije te umetnosti. U njegovim tekstovima nalazimo ipodosta od odgovora na česte prigovore i izražene sumnje oko mogućnosti transavagardneparadigme u beogradskom umetničkom miljeu. (Naime, često je izražavana nedoumica daje u Beogradu, upravo zbog njegove evidentno loše, gotovo sasvim zatvorene umetničkeklime uopšte moguće uspostavljanje jednog novog, sofistikovanog jezika umetnosti kojipodrazumeva veliku permisivnost sredine istovremeno sa izrazitom obaveštenošću samihumetnika: baš primer rada grupe Alter imago dao je efektni odgovor na ovakvasumnjičenja.) Treće, vrlo bitno, je da Lušićevi tekstovi umnogome podrazumevaju aktivnijezik ili su na striktnoj liniji plastičkog govora njegovih slika. Rolan Bart je govorio ozadovoljstvu čitanja, Bodrijar o zadovoljstvu pisanja, najzad ova dva načela slila su se unovi fenomen zadovoljstva slikanja što se kao nova odrednica neguje u recentnoj kritici (uz