Nova slika II - Jovan Despotović

50Srpska likovna kritika 20. veka kretala se isključivo unutar ovih graničnihpodručja koja je tek povremeno i zakratko doticala sa različitim posledicama i srećom.Avangarde su sasvim retke i kratkotrajne u našoj umetnosti previh decenija ovog veka itek pojedinačni „ispadi” poput nadrealizma, zenitizma, dadaizma ili Kujačićeveprovokacije sa cokulom unosile su živost radikalnijih jezičkih pokušaja i ostvarenja. Ujednoj novoj, modernoj državi, kakva je želala da bude prva Jugoslavija, u uslovimanapregnutog dominiranja građanske klase, naravno da je i umetnički ukus koji je sa njomnastajao, postepeno postajao dominantan i presudan za stvarnu podršku za njuprihvatljive estetičke i umetničke ciljeve. Ta je umetnost negovana na najboljimtadašnjim evropskim akademijama; po svojim formalnim karakteristikama ona je postalasvetska, a po sadržini isprva je okrenuta važnim lokalnim temama: velike istorijskekompozicije kod naših slikara i vajara predstavljane su metodom akademskog realizma, amanje teme svakodnevnog života (žanr scene, portreti, enterijeri itd.) iskazivane suvisokim modernizmom kolorističkog ekspresionizma i poetskog intimizma. Dakle, tadaje postavljena, sasvim pojednostavljeno govoreći, osnova za jedan model u umetnostikoji je dugo vremena trajao u našoj likovnoj umetnosti i napokon postao dominantnalokalna škola: autentični ovdašnji sadržaji izražavani su univerzalnim umetničkimformama i na taj način naša umetnost je postepeno postajala veoma raznovrsna i ustalnom priključju sa glavnim tokovima globalnih kreativnih tendencija, evropske isvetske umetnosti.Posle jedne kratke, neuspele avanture sa socijalističkim realizmom nakon Drugogsvetskog rata, jugoslovenska umetnost se oslobađala od dogmatskih shvatanja zamenomuniverzalnih (ideoloških) sadržaja univerzalnim (umetničkim) formama. Prekid 1950.godine označila je prva samostalna izložba slika Miće Popovića koja je upravo to ipokazala: po formi, tadašnje njegovo slikarstvo bilo je realizičko, akademsko, auniverzalni, propisani sadržaji (obnova i izgradnja, svetla budućnost, stvaranje novogčoveka) zamenjeni su portretima preživelih predstavnika građanske klase, ideološkineutralnim motivima mrtvih priroda i pejsaža, te ambijentima i enterijerima života koji jenasilno prekidan. Naredne, 1951. godine maestralna izložba Petra Lubarde ukazala je dase sada lokalni sadržaji (istorijske kompozicije i pejsaži Crne Gore) iskazuju univerzalnipikturalnim formama – velikim ekspresionističkim i ubrzo potom i sasvim apstraktnim