Nova slika II - Jovan Despotović

177Ovaj beskompromisno opredeljeni grafičar (rođen u Beogradu 1959. godine)završio je Fakultet primenjenih umetnosti 1983. i specijalku na Fakultetu likovnihumetnosti 1986., potom 1987/88. kao Fulbrajtov stipendista boravi na glasovitomnjujorškom Pratt Intitute; danas radi kao asistent na Arhitektonskomfakultetu uBeogradu.Gotovo da je u svakoj generaciji beogradskih umetnika iznikao poneki posvećenigrafičar poput Branka Pavića, koji bi uspostavio liniju kontinuiteta i time zaokružavaoovu izuzetno značajnu pojavu u savremenoj srpskoj umetnosti. Grafika, uostalom, nikadanije ni bila potcenjena disciplina u našoj umetnosti, još od Mihaila Petrova (ako se mislina vreme avangarde i modernizma srpske umetnosti, mada se primeri stalnoginteresovanja za grafičke tehnike lako pronalaze i u dubljoj umetničkoj tradiciji ovogpodneblja). U svojoj generaciji, sudeći prema rezultatima ove izložbe, Branko Pavićspada u najuži krug veoma prominentnih autora koji se se već ovako rano, gotovo nasamom početku njihovih umetničkih karijera, nametnuli u samom jezgru visokogstvaralaštva, te otkrili signale postojane vrednosti koji određuju opšte paradigmatskomesto aktuelnog stvaralaštva.Pavić je nesumljivo zainteresovan za aktivan doprinos umetnosti tzv. ’novogprizora’ koja je dominirala stvaralaštvom osamdesetih godina. Pri tome, on ne prenosidoslovno iz medija u medij (iz slikarstva u grafiku) ikonografsku i plastičku prizornost,već pokazuje kako je vrlo zainteresovan autor koji se slobodno kreće i izvan ovog okvira.I ovoga puta Pavić je uglavnom izložio grafičke listove velikog formata, višedelne, čimeje demonstrirao sopstvenu majstorsku superiornost. Ne bežeći od formata, upravoinsistirajući na njemu, Pavić je u grafici otkrio i potrebu za slikovnom interpretacijomsopstvenog sveta iz svakidašnjeg okruženja ili razmišljanja nad nekim velikim temama izpovesti umetosti. Njegovi grafički listovi su delimično i autobiografske beleške ivizuelne reminiscencije. Pavić se takođe ne ustručava i da dosta slobodno, katkadariskantim kolorističkim digresijama dovodi svoje listove do naglačeno ekspresionističkepotencije, ali mu pri tome dve stvari idu na ruku: najpre to što je tradicija kolorističkogekspresionizma kod Srba zaista prepoznatljivo mesto naše umetnosti, a zatim, što je iapostrofirano, opšte mesto obnove umetnosti tokom osamdesetih godina, koje, ukupnoocenjujući, Pavić uspešno baštini.Ovom utisku doprinosi i sama grafička tehnika kojom se bavi Branko Pavić, akoja ide za realizacijom grubim sredstvima kakve su drverez, linorez i litografija, koji nedopuštaju minucioznu pretencioznost, već zahtevaju suverenost i rutinerstvo u obradiploče. No, ova osobina nije poslednja u grafičkom jeziku Branka Pavića, ali je ovaj nizsasvim dovoljan da se ukaže na ubedljivost ove autorske pojave kao izuzetno svežegmesta i neposrednog kreativnog doprinosa znamenitom beogradskom grafičkom krugu.III program Radio Beograda, Beograd, 1990, Branko Pavić, Grafike, Moment, 20,Beograd, 1990.Jasna TopolskiPrva samostalna izložba Jasne Topolski (Beograd, 1965) najavila je jedno novo ime umladoj i aktuelnoj beogradskoj likovnoj umetnosti koje će, sudeći prema radovima koje