Nova slika II - Jovan Despotović

40skulpturom mislimo isključivo na onaj njen vitalni segment u kreativnoj slici koji se idanas pojavljuje sa izrazitim novostima u plastičkim ili semantičkim ili ontološkimnivoima značenja. Nosioci ovakvih recentnih plastičkih promena, kao i uvek što nas učiistorija umetnosti, nalaze se u najmlađoj generaciji umetnika, a na pet, za ovu prilikuizabranih primera, pokušaćemo da ukažemo na neke važne granične slučajeve unutarkojih se kod brojnih autora ove generacije zbivaju zaista zanimljive, i u estetičkompogledu, i najvrednije promene.Drugo neophodno polazno objašnjenje tiče se samog medijskog određenja teaktuelne skulpture. Danas je, dakako, teško govoriti o vajarstvu u tradicionalnom smisluovog pojma: promene koje su u recetnom periodu unete u ovaj umetnički jezik toliko suvelike da se moraju koristiti nove kritičarske odrednice koje ih objašnjavaju, i koje čineprelaz između „epistemološkog reza” i epistemološkog kontiniuuma u novonastalojsituaciji. Zbog toga, kada se govori o aktuelnoj skulpturi danas se navode objekti,instalacije, mobili, environmenti, ambijenti itd. Neophodno je, dakle, razumeti da skulpturadevedesetih znači, kako je u teoriji već konstatovano, da je skulptura u „proširenom polju”,a kada je ona u nekim slučajevima i formalno gledajući, zadržala (po)nešto od svogaklasičnog porekla i izgleda, u slojevima njenog značenja ipak se iščitava veoma promenjenismisao, upravo onaj koji nastaje iz drugačijeg senzibiliteta i kreativnih ciljeva najnovijihumetnika.Znači, uzimajući u obzir ove dve uvodne, neophodne napomene, bliže bismodefinisali temu – skulptura devedesetih kao: neke pojave (pet primera) kod najmlađih autorasrpske skulpture proširenog polja – od vajarstva u akademskim okvirima sa otklonima uznačenju do tehno-lastike nove estetike i nove duhovnosti, sve do novog psihodinamizmakinetičke umetnosti.Izgled plastičkih umetnosti n kraju ovog veka potpuno je formiran, a zapravo suneka njena oblikovna ishodišta determinisana nekolikim prethodnim poetikama. Na samompočetku, u našim okvirima, ove estetisči krajnje emancipovane i zaokružene umetnosti stojiparadigmatično delo Olge Jevrić koja je pedesetih godina zapravo uvela jugoslovenskuskulpturu u žižu savremenosti na globalnom planu. NJena interesovanja su se kretala pomnogim problemskim linijama, ali su dominirale ipak sledeće bitne intencije: emancipacijaslobodnog, otvorenog (apstraktnog kako se tada govorilo) oblika koji je prvi put baš u