Nova slika II - Jovan Despotović

174doživljaje i to ne samo u oblasti neposrednih iskustava u opštim tokovima razvoja, već iu domenu krajnje ličnih, katkada izolovanih i autonomnih ’otkrića’ nekih detaljaeksternog.Jedan često nezapaženi statički momenat u našem iskustvu, kada stojimooslonjeni na zid ili u određenom položaju ležimo, upravo je zainteresovao Veljka Lalića.Sa nekoliko radova u poliesteru koji su katkada predstavljeni i umanjenim replikama –’modelima’, ovaj veoma mladi autor (Priština, 1955. g. ) čija je ovo prva samostalnaizložba u Beogradu, pokušao je da odgonetne i da da vizuelnu prezentaciju onihunutrašnjih sila koje jedan izrazito nestatički trenutak neke figure u prostoru u različitimstavovima prouzrokuje. Lalić je, tako, ’uklonio’ zid na koji se ona oslanja, ili ležaj nakome je model postavljen, dobivši na taj način veoma zanimljivu, statički i logičkineodrživu kompoziciju koja svojom postavkom veoma povišava opštu dramatiku prizora.Likovni problemi u ovim radovima upravo i slede tako postavljene zadatke daplastičkim sredstvima imanentno neugodnu situaciju dovedu do statičkog jedinstva i daistovremeno objasne oblikovne i formalne aspekte dela iz kojih će biti jasan načinfunkcionisanja linija sile kojima je taj proces promene izveden. Otuda, na prvi pogled,ovi radovi mogu proizvesti daleku asocijaciju na Rodenove pouke, ali nije dovoljno datiocenu samo na osnovu spoljašnjeg izgleda ovih dela koje zaista i imaju ’baroknu’,razuđenu strukturu, već i na osnovu opšte koncentracije daim se daju karakterističnevrste prizornosti vajarstva najnovijeg stilskog razdoblja.Noseće osobine aktuelnog trenutka ogledaju se u postizanju jednog naročitogutiska koji određuje radove u tom krugu kao naglašeno ekspresivne, mobilne u svojostilizaciji, a po bojenim efektima, veoma nametljive. (Veljko Lalić u bezbojni poliester utečnom stanju unosi pigment živih nijansi crvene ili žute, ili dubokih tonova plave takoda su one uglavnom jednobojne.) Bojom se takođe naglašavaju i one unutrašnjeimaginarne energetske linije koje daju napetost mišićima, tako da se ceo sklop formi držiu logičnoj povezanosti. Lalić nas upravo uverava u postojanje određenih unutrašnjihdoživljaja kojih nikako nismo svesni, budući da oni postoje nezavisno od naše volje.Ovom izložbom se na najbolji način zaključuje jedna veoma bogataaktivnost beogradskih galerija, upravo kada su u pitanju naši vajari. Imali smo priliku daza poslednjih godinu dana vidimo nove radove poznatih umetnika, kao i nekoliko sasvimnovih pojava koje ipak svojim delom ukazuju na očigledne stvaralačke potencijaleumetnosti ovog trenutka. Veljko Lalić ne samo da razlozima svoga dela ulazi u takavizbor, već ukazuje i na jednu trajnu pojavu u beogradskom vajarstvu.III program Radio Beograda, Beograd, 1986, Figure s unutrašnjim osloncem, Jedinstvo,Priština, 11.I 1986.2Opšta postavka i izgled izložbe skulptura Veljka Lalića (Priština, 1955.) ukazuje na jošjednu od zanimljivijih pojava u savremenoj beogradskoj plastici, koja je nedvosmislenona strani afirmiranja recentnih kreativnih nastupa čiji su ciljevi definisani tokomosamdesetih godina. Iako retko izlaže, a pri tome i sporo realizuje radove, Lalić jeizložbom u Salonu MSU nedvosmisleno ukazao na još jedan izuzetan autorski fenomen uovom polju oblikovnih zbivanja.