Nova slika II - Jovan Despotović

U disciplini aktuelnog slikarstva odigrale su se toliko značajne jezičke promenekoje omogućavaju da se govori o jednom novom vidu postslikarskog formalizma. On jedakako podjednako proizažao i iz svesti umetnika o danas „zaključenoj knjizi slikarstva“,kao i o izmenjenom razumevanju problema forme i njenog smisla saglasno veomasenzibiliranim esteskim potrebama današnje publike. U slikama Dragana Kičovića,Milana Kralja i Uroša Đurića može se primetiti ovaj proces transformacije, odnosno ustilskom smislu, preplitanje nekada vrlo jasno odeljenih oblasti figuracije i apstrakcije: uovim slučajevima to pitanje je postalo potpuno nevažno i izvan ikakvog interesovanjaautora.Iako je medij drugi, u recentnoj skulpturi takođe se jasno vidi jedno novoshvatanje koje je donela nova generacija umetnika koje bi se u opštijoj kategoriji moglonazvati postskulptorski materijalizam. Slično kao i kod slikara, i današnji vajari vrlodobro znaju da je medij koji oni prakticiraju u svom delovanju izašao iz svoje povesne,tadicionalne estetičke zasnovanosti, te da je fizičko (taktilno, optičko) svojstvo materijalakoje upotrebljavaju onaj primarni (a često i konačni) kvalitet koji je krajnji cilj rada i kojiformira njegov završni izgled. Primeri skulptura Gabriela Glida i Lane Vasiljević, kao iviše puta ispoljeni smisao za plastičkim oblikovanjem koje stoji u sličnoj semantičkojmapi u delu Tanje Ostojić svedoče o drugačijem shvatanju materijalizma u periodunakon poznog ili postskulptorskog modernizma.Sa Drugom modernom devedesetih godina u srpskoj umetnosti uveden je jedannovi oblikovni postupak koji je nazvan geometrijska dekonstrukcija a uglavnom seodnosi na jedan njegov vid izmenjenog slikarstva i ambijentalnih radova – instalacija.Dragan Stanković i Veljko Vujačić koristeći slikarsku tehniku razlažu optičko, uosnovi geometrijsko polje na njegove konstrukcione sadržaje, dok Branka Kuzmanoviću svojim prostornim radovima na sličan način vizuelno usložnjava do novih i u svakojizložbenoj postavci drugačijih struktura. Iako se princip dekonstrukcije može dakakopokazati i u drugim stilskim formacijama, on svoj najplastičniji vid dobija upravo ugeometrijskim oblicima jer je sama geometrija sa njenim osnovnim jediničnimsadržajima najpogodnija za tačno uočavanje i razumevanje ovog postupka.Još je jedan plastički postupak u današnjoj likovnoj umetnosti veoma popularan irasprostranjen. Osamdesetih godina, sa postmodernizmom, kao potpuno legitimanfenomen uvedana je tzv. citatnost. Od tada je moguće i opravdano „citirati“ bilo pojedineumetnike, neke njihove osobene ili poznate jezičke modele, ili pak čitave „stranicerečnika“ povesnih formacija koje su od interesa za aktuelne stvaraoce. Tako je u srpskomsavremenom slikarstvu veoma prisutna, upravo zbog njene autentične tradicije –enformelna citatnost, dakle prakticiranje, ponavljanje, izmena i zamena jezičkih modelastrukturalnog slikarstva sa onakvim razlikama koje današnjim umetnicima osiguravajuspecifičnost u njihovom vremenu. Za Zorana Dimovskog, Branka Rakovića i MiškaPavlovića poetika enformela nije samo vremenki bliska već je u estetičkom pogledu zanjih on „otvorena knjiga“ iz koje potpuno slobodno i bez potrebe za izvinjavanjem,pretražuju i preoblikuju, navode i iznova tumače njegove arhivirane sadržaje.Kao i u stilskom i poetičkom, tako je i u medijskom smislu tokom proteklihgodina „nakon modernizma“ došlo do mešanja i preplitanja, sučeljavanja i dopunjevanja,afirmisanja i negiranja nekada jasno i definitivno podeljenih oblasti likovnog stvaralaštva– pre svega slikarstva i skulpture. Otuda je za jedan ne tako mali broj umetnika mogućegovoriti i o njihovom polimedijskom diskursu u procesu stvaranja umetničkog dela.Posle konceptualizma sedamdesetih godina upotreba vizuelnih medija (naročito88