Nova slika II - Jovan Despotović

238Po analitičkoj estetici zadatak moderne estetike nije stvaranje novih metafizičkih teorijaumetnosti, projekata društveno-umetničkih transformacija ili bavljene konkretnim umetničkimdelima, već rasprava i analiza jezika kritike, odnosno, istraživanje interpretativnih moći iučinaka kritike na stvaranje pojma modernog umetničkog dela stoji u Šuvakovićevom tekstu itaj iskaz može se uzeti kao glavna pozicija za razumevanje njegovih shvatanja umetnosti.Budući da se u suštini bavi jednom specifičnom aktivnošću čije je polazište u estetici, dakle,filozofijom umetnosti koja ima cilj da stvori pojam modernog umetničkog dela, postaju jasnirazlozi njegovog nedovoljnog poznavanja i nedovoljnog razumevanja procesa karakterističnihza istoriju umetnosti koja, nadamo se da ni za Šuvakovića nije sporno, sadrži sopstvene naučnepropozicije. Sasvim je razumljnivo da Šuvaković ne mora da te pretpostavke poznaje, ali jekrajnje neodgovorno da sa takvim nedostatkom postavi sebi ambiciozan, i za njega očiglednonesavladiv problem istorizacije i periodizacije srpske likovne kritike. Takođe je razumljivo daestetika nema interesa da se bavi konkretnim umetničkim delom već njegovim pojmovnimodređenjima, a shodno tome ni kritikom već analizama jezika kritike, ali je neshvatljivo kakose onda neko može baviti pitanjima koja su postavljena u ovakvom radu. Šuvaković je oboleood poznatog (najčešće lokalnog) sindroma pobrkanih kompetencija, ili pomešanih oblastidelovanja. Loši učinci takvog shvatanja veoma se lako identifikuju a jedan odreprezentativnijih primera je i ova Šuvakovićeva Kritika.2U uvodnim razmatranjima teorije i istorije kritike Miško Šuvaković je pokazao zavidni nivoopšte obaveštenosti o događajima koji su karakteristični za njen život na svetskoj sceni:evropskoj i američkoj. Makar da je samo deo tolike informisanosti (namerno neupotrebljavamo drugi termin) pokazao i u razmatranju srpske moderne i postmoderne kritike,ovaj njegov rad bi se pojavio u sasvim drugačijem svetlu. I ovde ćemo izneti samonajdrastičnije, među mnogobrojnim primerima pogrešnog tumačenja njene istorije, ličnosti ifenomena u poslednjih pedeset godina. U njegovom tekstu nema ni pomena o izložbama okojima je ta kritika pisala, nema pomena časopisa u kojima je ona objavljivana, nema makaruslovnog definisanja teorijske škole, ili škola iz kojih je ona nastajala (a to bi pre svega trebao