Nova slika II - Jovan Despotović

86Neša Paripović, Branka Kuzmanović, Tanja OstojićKraj veka, kraj Moderne umetnosti nakon kraja umetnosti, sve su ovo okviri različitog nivaoznačenja u kojima ovog trenutka deluje jedan specifičan duhovni svet – postmoderno stanjepomešanog, konačnog rezimiranja onih procesa umetnosti koji su u pojedinim momentimadominirali gradeći osnovnu sliku velikih epoha umetnosti dvadesetog veka. Devedesetegodine u plastičkim umetnostima donele su onu vrstu produkcijske promene koja jerigistrovala raskol unutar stvaralaštva podeljenog, u osnovnim crtama govoreći, okoproblema druge/nove forme, odn, formalizma postmoderne u njenom svetu druge/noveemodeerne, kao i oko vrste i načina oblikovanja sadržaja vidno promenjene duhovnosti(prema izgledu recentnog umetničkog predmeta). Unutar ovih velikih tokova unutarparalelnih procesa današnje umetnosti smeštaju se pojedinačni izrazito izoštreni autorskiprimeri rada koji pokazuju sasvim individualne, lične osobine odgovorne pre svegaautorskom rukopisu u toj vrsti umetnosti. Konkretna ilustracija ovog zbivanja može se jasnovideti u radovima umetnika tri generacije: Neše Paripovića (rođen 1942), BrankeKuzmanović (1967) i Tanje Ostojić (1972).Povezujući ukupnu stvaralačku delatnost (Nova umetnička praksa, konceptualnaumetnost, Druga linija) Neša Paripović od vremena njegovog pojavljivanja na umetničkojsceni početkom sedamdesetih do danas, stavlja se pojam dekonstrukcija kaoobjedinjavajuća, trajna i vrhopvna estetička kategorija (M.Šuvaković, Tendencijedevedesetih: hijatusi modernizma i postmodernizma). Paripovićevi najnoviji radovi (Zvučnastrana kvadrata, Leva strana rama i dr.) iako su direktno proizašli iz poznate strategijedematerijalizacije umetničkog predmeta već tokom sedamdesetih godina, danas su dobilijedan vidni ali diskretni, delikatni, diskurzivni kvalitet krajnje osetljivog navođenja oblika,upravo njegovog materijalizovanog fizisa u izgledu umetničkog predmeta. Ovaj autor kojise umetstio na uvek izolovanoj poziciji „ni delanja ni nedelanja“ u ovom trenutku je, a to jemožda i svojevrsni paradoks, proširio pojam dematerijalizirajuće prakse unoseći upravo unju jedan novi/drugi vid makar i delimično manipulativne prakse što jeste i prag uvođenja uprodručje novogđdrugog umetničkog predmeta devedesetih.Devedesete se samospecifikuju i onim posebnim vidom uznemiravanjakarakterističkog procesa u modeernizmu tokom koga je tatkada blago katkada snažnomenjan izgled umetničkog predmeta – bilo u njegovim formalnim bilo u semantičkimsvojstvima. Moguće je da se takav „diskontinuirani kontinuitet“ u plastičkim umetnostimaponajbolje zapaža na njenom apstraktnom krilu i to na strani njenih mentalnih, odnosnogeometrijskih postulata. A upravo pod tim naslovom (Diskontinuirani kontinuitet) nedavnoje održana samostalna izložba Branke Kuzmanović koju je činio jedinstveni rad formiranod niza transparentnih plastičnih folija na kojima je ucrtana po jedna linija u različitimpoložajima i na različitim mestima. Na taj način dobijen je jedinstven rad – ambijentalnainstalacija čija se vizuelna svojstva menjaju u zavisnosti od mesta sa koga se on posmatra.Dakle, u samom definisanju, ili određivanju oblika umetničkog dela ne samo da primarnoučestvuje njegov autor već to čini i sam posmatrač koji na ktivan način u sekundarnompostupku izvodi oblikovanje dela. Uz to, svako ponovljeno izlaganje ovakve vrste radovapodrazumeva da od trenutne odluke autora u svakom od budućih izlagačkih prostora,njegovih uslova i izgleda, zavisi i sam konačni vizuelni status dela.„Mentalne energije“, „Lični prostor“ nazivi su radova Tanje Ostojić i već onidovoljno indiciraju njena interesovanja za kreiranje one vrste umetničkog predmetadevedesetih koji se zasad čita u prostoru između „mekog pisma“ i „stroge misli“. Njen rad