Nova slika II - Jovan Despotović

184zapravo o vrlo naglašej estetskoj dimenziji koja konačno i određuje krakater i nivoeznačenja njihovih radova.Toj vrsti istraživanja prostornog uticaja na delovanje umetničkog predmetadevedesetih posvećena je i izložba "Diskontinuitet kontinuiteta" Branke Kuzmanović.Ona je po sredini Galerije Doma omladine postavila niz vertiklanih, transparentnih PVCfolija koje međusobno stoje pod različitim uglovima i na njima su izvedene tekminimalne monohromne linijske intervencije u duhu geometrijskih crteža. Providna folijana kojoj su oni izvedeni omogućava da se ovaj rad - ambijentalna instalacija, posmatra izmnogobrojnih pozicija izvan ili unutar prostora samog dela čime se neprekidno ibeskonačno, u zavisnosti od mesta posmatranja menja njihov izgled, a čime se proizvodiutisak mnogostrukosti ovako izvedenog umetničkog predmeta. Na taj način dobija seupravo jedna promenljiva celina koja sada ne samo da se menja usled samog konceptaautorakoji je svesno projektovao mogućnosti permanentne promene prizora, već i usledkretanja posmatrača oko ili unutar dela, a to sve ostavlja i utisak dinamičnosti ovog radasa mnogobrojnim stanjima, konfiguracijama, prostornim crtežima ili fizičkim oblicima.Dakle, u samom definisanju ili određivanju oblika nekog umetničKog dela ne samo daprimerno učestvije sam autor, već i posmatrač vrlo aktivno, kretanjem kroz izlagačkiprostor utiče na oblike njegovog pojavljivanja. Na ovoj dvostrukoj komponenti BrankaKuzmanović gradi jedanu zanimljivu poetiku umetničkog dela, u suštini bliskojgeometrijskoj umetnosti ali i sa veoma naglašenim dinamičkim prostornim iambijentalnim osobinama (komponentama).U opštoj strategijskoj potrebi jednog novog redefinisanja umetničkog predmeta, očemu smo na početku govorili, Branka Kuzmanović očIgledno učestvuje sa istom vrstomkreativnog senzibiliteta toliko karakterističnim upravo za njenu generaciju umetnika, ali isa specifičnim odrednicama samog sadržaja bića umetnosti, njenih jezičkih osobina kojiovaj rad određuju kao jedinstven na našoj likovnoj sveni. Otuda je i sistem njegovihsloženih vrednosti postavljen na visokim estetičkim i teorijskim premisama.III program Radio-Beograda, Beograd, 13.5.1996.Gabriel GlidPo umetničkom ukusu, duhu i senzibilitetu najnovije skulpture Gabriela Glida (Beograd1966) prikazane u Salonu Muzeja savremene umetnosti, spadaju u onu vrstu današnjeplastičke produkcije koja se nalazi na samom špicu aktuelnih promena u ovoj umetnosti.I ako je danas vreme potpune prevlasti tzv. instalacija - dakle, onih promenljivihskulptorskih formi koje svoj izgled neprestano menjaju prema uslovima prostora u komese izlažu, u radovima Gabriela Glida uviđa se jedna nova potreba za potpunozatvorenom, konačnom formom skulptoralnog predmeta koji je definitivno zadat bilo uateljeu umetnika bilo u kakvoj radionici u kojoj se oni finalizuju. Ali bez obzira na ovurazliku, opšti izgled, a to znači formalno-stilska svojstva, pre svega eklekticizam imnoštvo hibridnih elemenata, kao i upotreba različitih materijala (metal, plastika, staklo,terakota, hartija) u vrlo proizvoljnim relacijama, te semantička osnova koja je zasnovanana blagoj ironičnosti i citatima može biti realnih predmeta svakodnevice, ove radove