Đorđe Vukadinović Miroslav Samardžić

NSPM Posebno izdanje 1 (2005)
ja je primila 32,9 izbeglica na 100 stanovnika, Sremski Karlovci 32,7, Stara Pazova
31,9, Ruma 28,7, Apatin 25,8 izbeglica na 100 stanovnika. Dakle, izbegličko
stanovništvo je dosta usko koncentrisano. U poslednjem i najvećem izbegličkom
talasu iz 1995. godine preovlađivalo je agrarno stanovništvo koje je
dolazilo sa nekom svojom mehanizacijom i tim pre je propuštena velika šansa
da se revitalizuju krajevi Vojvodine najviše pogođeni depopulacijom. Videćemo
zašto na tome insistiram kada dođemo do starosne strukture stanovništva.
Bilo je pritužbi da je dolaskom izbeglica narušena etnička ravnoteža. Ali,
primera radi, opština Senta je primila jednu izbeglicu na 100 stanovnika, Ada i
Kanjiža 1,6 izbeglica na 100 stanovnika, Kovačica 2,2 izbeglice, što znači da
ove opštine, gde su nacinalne manjine bile brojnije od Srba, nisu primale mnogo
izbeglica. Različito je jedino sa hrvatskim selima u Sremu. Ali to je stvar
statistike jer je tu došlo do zamene imovine. Tako su u Hrtkovce došle 123 izbeglice
na 100 stanovnika registrovanih 1991. godine, u Kukujevce 117, u Stari
Slankamen 109, u Gibarac 108 i tako dalje. Taj momenat sa hrvatskim selima
se mora ograditi od opšte situacije.
Rekli smo na početku da je prirodno kretanje stanovništva - dakle razlika
između nataliteta i mortaliteta, radanja i umiranja - u Vojvodini negativno od
sredine osamdesetih godina. Pa je tako 1991. priraštaj bio -1,8 promila, a 1997.
već -4 promila, što je već ozbiljniji broj. Možda je ovde jednostavniji pokazatelj
opšta stopa fertiliteta, to jest prosek živorođene dece po jednoj ženi. Svugde
u svetu se kao neka konstanta uzima da po jednoj ženi treba da se rodi 2,3
deteta da bi stanovništvo bilo stabilno, da bude stalno jednak broj stanovnika.
U Vojvodini se 1997. godine rađalo 1,6 dece na jednu ženu, dakle daleko ispod
nivoa potrebnog za prostu reprodukciju.
Kad je u pitanju broj sklopljenih i razvedenih brakova, nema nekih posebnih
karakteristika, ali pošto govorimo o nacionalnoj i etničkoj strukturi Vojvodine
i nacionalnim manjinama, treba, svakako, posmatrati veliki broj mešovitih
brakova u Vojvodini, gde i dalje postoji oko 30 odsto takvih brakova. To je,
međutim, i najčešći i najrasprostranjeniji vid dobrovoljne asimilacije manjina.
U većini slučajeva deca iz mešovitih brakova su ranije bila Jugosloveni, što se
jasno vidi iz starosne strukture, gde su pripadnici najmlađe kategorije stanovništva
u Vojvodini bili Jugosloveni, što govori da su se deca iz mešovitih brakova
uglavnom izjasnila kao Jugosloveni.
Što se tiče migracija, malo smo dodirnuli to pitanje podacima o izbeglicama,
ali tu nisu problem samo izbeglice. Vojvodina je oduvek tradicionalno migraciono
područje. Od proterivanja Turaka faktički stalno možemo da posmatramo
i smenjivanje ili paralelno odvijanje organizovanih i stihijskih imigracija,
bilo da su ih organizovale Habzburška monarhija, Ugarska, Kraljevina SHS
ili Jugoslavija. One su se stalno odvijale, tako da je 1991. godine u Vojvodini
bilo 54,6 odsto autohtonog stanovništva, rođenog u Vojvodini, a 45,4 odsto su
činili imigranti. Nažalost, popis iz 2002. nije obradio migracije i ekonomsku
strukturu stanovništva.
108