Đorđe Vukadinović Miroslav Samardžić

NSPM Posebno izdanje 1 (2005)
pion ili uzor. Medutim, u njoj su, izgleda, najveći problemi. Jer ta secesionistička
inercija na ovom prostoru, koji je rezidualan, nije prestala, i u tom svetlu
bi moralo da se posmatra i ovo o čemu pričamo vezano za Vojvodinu i njen
status.
Šta hoće Evropa ovde, šta hoće Amerika? Amerika ima relativno jasno deklarisane,
ali i kriptopolitičke ciljeve. To je ono što je Bžežinski u novoj knjizi
Liderstvo ili dominacija precizno izrazio. Ona hoće apsolutnu lojalnost i dominaciju,
i na evropskom tlu, u novoj Evropi, u koju spada i ovaj deo Balkanskog
poluostrva, pa i srpski atomizovani prostor na Balkanu. Ali šta hoće Evropa?
Kad kažem Evropa, mislim na hijerarhijsku strukturu, na evrokratiju. Da li ona
želi definitivni status, ili neodređenost i produžavanje nejasnog, nedefinisanog
statusa zarad nekakvog novog kolonijalnog nastupa na jednom svom delu? Zapravo
- i to je moja teza - Evropa se na Balkanu pokazala kao kolonijalni činilac.
Jedino evropsko područje gde Evropa ima neposrednu ingerenciju vlasti
je Bosna i Hercegovina, ako se izuzme Kosovo.
To je ta nova eksperimentalna situacija koja nikad ranije u istoriji nije postojala.
Šta to znači? To znači da Evropa na nekim delovima svog kontinentalnog
prostora uvežbava svoju buduću političku organizaciju. U tom smislu to je
determinanta koju sam pominjao.
Tranzicija, o kojoj je bilo toliko reči, a to je takozvano T2, u direktnoj je
vezi sa tranzitom. Dok se taj tranzit ne dovrši - a on može da traje, može da
bude i beskonačan - tranzicija ne može da uspe, jer nema svoje teritorijalne
prostore, resursne ili spacijalne oblike. Ne zna se šta će da se razvije, šta da se
reformiše. Jedan deo prostora nemamo, drugi je pod znakom pitanja, treći je u
fazi odvajanja.
To mora da se ima u vidu kad se govori o ekonomskim reformama, o prelasku
iz jednog socijalno-ekonomskog, politekonomskog ili geoekonomskog
sistema u drugi sistem. Mora da se ima u vidu i geografska sudbina naroda.
Prosto mislim da, kad je reč o Vojvodini, treba imati to u vidu. I taj novi pojam
autonomije, ako ona opstane u budućim ustavnim aranžmanima, mora da
ima i svoju teritorijalnu vizuru. Da li će to biti autonomija sa tri regiona, da li
će možda Beograd da se proširi? Postoje ideje da se prave regioni koji neće
poštovati Savu i Dunav kao granicu, nego će, recimo, mačvanski region da se
proširi. Sve je to u okviru dizajniranja prostora, koji ovog puta ima obrise unutrašnje
geopolitike. Kao što Drina nije granica u nekom istorijskom smislu, isto
tako ni ove dve velike reke nisu trajne granice. Kao što znate, po Vidovdanskom
ustavu, nije bilo autonomije Vojvodine. Ovakvi skupovi treba da dovedu
do nekog minimalnog konsenzusa. Šta bi bio smisao autonomije? Ako su,
rekli su neki, i radikali kao stranka pristali na autonomiju, šta bi bio smisao te
nove, promenjene autonomije? Da li bi to bila maksimalna ili optimalna, ili,
kako neki kažu, bogata autonomija u smislu nekih novih funkcionalnih nadležnosti?
90