Đorđe Vukadinović Miroslav Samardžić

Autonomija Vojvodine 1988-2005.
ko da svaki čovek koji, recimo, iskazuje polni identitet u stvari iskazuje neku
vrstu vrednosti, i to se povezuje sa demokratijom kao političkom vrednošću
koja ima prednost.
Međutim, kad je reč o našoj situaciji, svaki identitet, pa čak i monoidentitet,
u sebi sadrži slojeve. Ako je reč o istorijskoj vertikali, to je slovenski sloj,
južnoslovenski sloj, pa možda jugoslovenski, zatim srpski sloj, a postoji i pravoslavni,
kao i vizantijski sloj.
E sad, kad je posredi Vojvodina, na delu su tri komponente, tri premise.
I one su opet u jednoj vrsti elektriziranja. To su veoma jasna prostorna određenja:
balkanski identitet, srednjoevropski identitet i evropski identitet kao
okvirni. U našem etnonacionalnom, kulturnom i istorijskom identitetu učestvuje
Evropa. Ona je imanentna premisa. Mi smo Evropljani, bez obzira na
priče da je Evropa negde tamo, a mi ovamo, pa tobože moramo da prevalimo
dug put, peške ili u Formuli 1, za pet minuta ili 12 godina, svejedno.
Evropa je konstituens našeg bića jer je rodno mesto balkanskog čoveka, a
Balkan poluostrvo na kome je nastala Europa protea, prva Evropa. Dakle,
nemam utisak da treba da imamo kompleks manje vrednosti, jer ovo je kolevka
Evrope. Zapadni deo evropskog kontinenta preuzeo je monopol nad
predstavljanjem evropske ideje i to od Karla Velikog naovamo ima svoju
razvojnu liniju.
No da se vratim na identitet. Identitetski slojevi, kad je reč o pluralnom
identitetu ili poliidentitetu, mogu da budu u harmoničnom stanju, naročito u
mirnodopskim uslovima razvijenih, prosperitetnih i demokratskih društava, ali
nevolje sa tim identitetom nastaju kada dođe do socijalnih, ekonomskih i geopolitičkih
previranja i konflikata. U ratnim okolnostima taj poliidentitet postaje
skoro destruktivan i ljudi koji ga imaju nalaze se u situaciji izjašnjavanja ili
izbora, u zavisnosti od toga koji sloj identiteta ima prevagu. Pa se dešava i da
ih postrojavaju za streljanje. U istoriji ima mnogo takvih primera, recimo od
1941. do 1945. u NDH, te u našem secesionističkom ratu od 1991. do 1995.
Dakle, ti identiteti ili premise identiteta po vertikali živo učestvuju u individualnoj
psihologiji čoveka, ali kada socijalne okolnosti postanu takve da se on
mora izjasniti u prilog jednog tipa identiteta, on može da dođe u konfuzno stanje,
koje onda najčešće rezultira ili padom u neku depresiju ili promenom mesta,
bekstvom.
Ja sve to govorim zbog identiteta Vojvodine. Šta je Vojvodina?
Da li je to geografija Karpata, Panonska nizija koju nastanjuju tamo neki
ljudi, ili je to neki prostor severne Srbije ili južne Mađarske, da li je to centralna
Evropa? Da li Balkan i Beograd moraju od Vojvodine ili od Hrvatske da uče
štaje Evropa? Ne, jer evropsko je konstituens naših bića. Oni koji tvrde suprotno
podstiču elektriziranje identiteta. Za ovim okruglim stolom stalno se govori
"Srbija i Vojvodina". Kad ja kažem "Srbija", podrazumevam Šumadiju, istočnu
Srbiju, Vojvodinu. Za mene Vojvodina uopšte nije identitet koji se nalazi
van identiteta Srbije. Pogotovo ne neki opozitni identitet.
131