Đorđe Vukadinović Miroslav Samardžić

NSPM Posebno izdanje 1 (2005)
gi Madari skloni Jožefu Kasi ili tim nacionalnim opcijama sigurno bi rado podržali
ovu moju, na prvi pogled antiautonomašku tezu. Ja mislim da tu ima osnova.
Što se tiče ovog maksimalnog programa, to je autonomija u sadašnjim granicama,
nezavisno od istorijske teritorijalne nepravde oko Zemuna, koja će biti
stvar spora sa Beogradom. Taj maksimalni koncept može se braniti jedino
ekonomskim argumentima, koji, opet, ne idu sasvim u prilog autonomiji zato
što generalno imamo zajedničku sudbinu, poljoprivredno stanovništvo. Uopšte,
evropske integrativne tendencije ne idu naruku autonomiji, osim u normativnom,
pravnom smislu, ali ne i što se tiče ekonomskih procesa.
U sadržinskom smislu minimalni koncept, program i projekat autonomije
je otprilike u predloženim ustavnim rešenjima koje je gospoda Pajvančić juče
ovde iznela, mada taj predlog ima i obeležja maksimalnog koncepta autonomije.
To je ono što je sporno, a što bi uključivalo neki paraustavni osnovni akt,
sudsku vlast i međunarodnu zaštitu i još ponešto od onoga što je ona pomenula.
Pogotovo su sporna rešenja u predlogu osnovnog akta, odnosno osnovnog
zakona Skupštine Vojvodine koji je prošloga marta trebalo da bude predložen
Skupštini na usvajanje.
To je, dakle, maksimalni koncept u sadržinskom smislu. Čini mi se da je
on moguć samo u ovom minimalnom geografskom, to jest u teritorijalnom
smislu. Znači, ako bi se zaista želeo ostvariti bez velikih trzavica, taj maksimalni
program je moguć u ovom uskom geografskom smislu.
Kad je reč o Vojvodini kao celini, onda taj maksimalni koncept nije moguće
ostvariti bez velikih, teških, sociljalnih, političkih, međunacionalnih i
drugih lomova. I to treba otvoreno i pošteno reći. Ko to ne vidi ili se pravi da
ne vidi, igra se sudbinom ne samo Vojvodine već i ovog prostora u celosti, i tu
se slažem sa tezom kolege Ilića da je Vojvodina "Bosni bez krvi". Maksimalni
koncept u celoj Vojvodini ne može se ostvariti bez žestokih sukoba i internacionalizacije,
i to ne internacionalizacije koju sada imamo na delu, jer ona nije
internacionalizacija vojvođanskog, već mađarskog pitanja, i ide u korist jedino
autonomije u užem geografskom smislu. Pri ostvarenju maksimalnog programa
za celu Vojvodinu, bila bi potrebna druga vrsta internacionalizacije, koja jedino
uz unutrašnje sukobe i lomove može doprineti ovom možda dobronomarenom
autonomističkom programu.
Ja se ne zalažem za minimalni koncept autonomije, već samo tvrdim da je
on mogućniji od punog autonomističkog projekta.
Jovo Bakić
- Autonomaštvo je poraženo narodnom voljom -
Pokušaću da rekapituliram neke momente koji se meni čine važnim. Godina
1988, po mom mišljenju, nije prirodna tačka od koje treba poći, iako se ova konferen-
140