Đorđe Vukadinović Miroslav Samardžić

Autonomija Vojvodine 1988-2005.
ke solidarnosti. Naravno, upravo naš stav o izbeglicama iz Hrvatske i Bosne
pokazuje da nema etničke solidarnosti.
Ovde je pokrenuto i pitanje obrazovanja. Tu ima nekoliko aspekata. Pozvaću
se na Kovačevića. Kovačević, Samardžić i ja trojica smo od petorice ljudi
koji su od 1997. pa naovamo vodili najoštrije polemike sa mađarskim nacionalistima,
osporavajući politiku koju je naš sadašnji pokrajinski ministar prosvete
Bunjik nazvao obrazovanjem na maternjem jeziku, od zabavišta do fakulteta,
u posebnim školskim zgradama. Saglasili smo se da je ono što Bunjik zastupa
aparthejd. Po meni, sve to važi za situacije gde su pripadnici etničkih manjina
zastupljeni velikim udelom u stanovništvu. Stvar se komplikuje ako se
pogledaju situacije malih homogenih manjinskih mesta, koja su daleko od etničkih
centara tih manjina u Vojvodini. Tu otvaranje nastave na jeziku etničke
manjine znači neminovno gašenje te nastave u roku od četiri do pet godina. Svi
će preći na većinski jezik, iz poznatih razloga. S druge strane, ovo što Bunjik
zagovara jeste aparthejd. Bunjik hoće da spusti nivo etničke komunikacije
mnogo ispod onoga na kojem je on decenijama unazad bio i zato smo ga kritikovali
kao čoveka koji sprovodi karadžićevsku politiku, samo s mađarskim etničkim
predznakom.
Sad Vojvođanski centar za ljudska prava radi detaljno istraživanje o obrazovanju
na maternjem jeziku. To je dobro istraživanje. Pogledao sam upitnik,
plan uzorka je dobar. I tu će se konačno steći uvid u situaciju. Vidite u čerau je
prednost ankete. Anketa je aktivna i jedini je postupak kojim možete da stvorite
građu, a da ne koristite postojeću građu za testiranje. Anketom možete da
pratite spontani ritam neke pojave i da stvorite građu za testiranje neke pretpostavke.
Zato su toliko važna anketna istraživanja. Zato mi je i drago što će ti
ljudi da urade anketu o obrazovanju na maternjim jezicima.
Rezoluciju Saveta Evrope bolje je da ne komentarišem. Ako citiram Zorana
Šamija, videće se šta naša vlada nije uradila, a morala je da uradi. Doneo
sam je, doneo sam Šamijevu reakciju od utorka, bolje je da je ne čitam, izblamiraće
se naša vlada - priznala je da je kriva za sve i svašta.
I sad jedno jako važno pitanje. Zaštita manjina, pomoć manjinama, privilegije
manjinama. Manjine su, tvrde oni koji se time bave poslednjih 10 godina
i duže, inherentno deprivilegovane. Onog momenta kada meni u poštansko
sanduče stigne račun za električnu energiju ili ono što vi u Beogradu zovete infostan,
na jeziku koji nije moj maternji, ja se već osećam kao manjina jer je infostan
deo države u mojoj percepciji. Država nije baš toliko moja koliko je
onoga čiji je to maternji jezik. Onog časa kad se sretnem u javnom opštenju na
ulici sa pismom koje nije pismo mog jezika, ja se već osećam kao da sam građanin
drugog reda. Kada pokušavam da izvadim ličnu kartu, nezavisno od toga
da li ću na izričit zahtev dobiti dvojezičnu ličnu kartu ili neću, ja moram da
govorim jezikom koji možda nije moj jezik. Postoji jedno specifično, unutrašnje
iskustvo pripadnika manjinske zajednice koje ja nipošto ne posedujem u
celini jer nemam sposobnost uživljavanja, a nisam ni bio u prilici da se toliko
125