Đorđe Vukadinović Miroslav Samardžić

Autonomija Vojvodine 1988-2005.
19. veku. To je bila samo priča, obećanje koje je negde napisano i na tome se
sve završilo. Zahtevi Srba za određenim statusom Vojvodine bili su zapravo
zahtevi za nacionalnom emancipacijom. Niko u devetnaestom veku nije govorio
o Vojvodini osim Srba. Za Srbe posle Prvog svetskog rata, za Jašu Tomića,
ta Vojvodina više nije imala nekog naročitog smisla. Između dva svetska
rata nije bilo nikakve autonomije. Posle je Tito to ponovo afirmisao u jednom
drugom kontekstu, da bi kontrolisao ovaj prostor. Beograd mu je bio suviše
jak sa ovim prostorom. On je nekim ljudima ovde dao vlast da bi mešetario,
da bi održavao svoj sistem. Takva Vojvodina ima neki drugi smisao pod
Titom.
Onda na vlast dolazi Milošević na talasu ujedinjavanja Srbije. On je zaista
dobio podršku Srba u Vojvodini. Nastaje neka Vojvodina gde formalno postoji
nekakva autonomija, ali ona je bila samo fasada.
Posle dolazi DOS. Dato je veliko parče vlasti autonomaškim strankama.
One nisu ništa napravile na planu neke prave, funkcionalne autonomije, koja bi
podržala modernizaciju i bila u vezi sa tranzicijom. To što su napravili jeste negiranje
i sputavanje nekih potencijala Vojvodine. Funkcionalna autonomija bi
značila da Vojvodina, kao poljoprivredni prostor, dobije neki budžet i neke razvojne
fondove. Oni su se, umesto toga, bacili na kvazidržavne projekte, simbole,
ustav, zastavu. Tu su se, između ostalog, prale pare. Jednu birokratsku strukturu
oni su još nadogradili nekim simbolima, bez ikakvog smisla. Vojvodina je
postala dodatni teret budžetu i gradanima.
Ljudi u Vojvodini imaju osećaj da bi trebalo da postoji neka autonomija, s
tim što neko govori o autonomiji u kulturnom smislu, dok neko misli više u
ekonomskom. Ali ona sad zapravo ne postoji. Čanak je na vlasti bio tri-četiri
godine i sve se svelo, kako je Boarov napisao u tekstu, na neke dilove izmedu
njega i Đinđića. Čanak tu traži nešto, recimo u vezi sa cementarama, a Đinđić
mu ne da, pa se na kraju dogovore oko procenata. I ljudi su shvatili da je to sva
priča o Vojvodini - koliko ću dobiti ja, koliko ti.
Stvar je vrlo opasna. Ako se autonomija tako vidi, ona je destruktivna po
državu zato što se tu sve postavlja na glavu. Prvo se gradi država, pa se posle
određenog vremena stvaraju nekakve autonomije. A mi hoćemo prvo autonomiju,
pa onda republički ustav i državu. U tom smislu je autonomija sa
Čankom kao izvođačem radova vro negativna pojava. Funkcionalna autonomija
bila bi pozitivna pojava, i to treba razdvojiti. Pod autonomijom Vojvodine
mnogi podrazumevaju različite stvari. Pričaju jedno, a misle nešto drugo.
Recimo, neki autonomistički orijentisani ljudi govore o autonomiji, a misle
na neke paradržavne oblike, na federalizaciju Srbije. S druge strane, patrioti
govore da treba da postoji autonomija, ali misle da to treba da bude samo
fasada.
Niko ne govori o pravoj, funkcionalnoj autonomiji koja bi nečemu koristila.
Na primer, ovaj zakon o lokalnoj samoupravi daje veliku vlast gradonačelnicima.
Neka bogata autonomija bi u jednom polurazrušenom pravnom poret-
99