Đorđe Vukadinović Miroslav Samardžić

Autonomija Vojvodine 1988-2005.
njala bi se naša slika o ovoj temi da je posmatramo iz perspektive 2007, 2012,
2020. godine. Nećete to sporiti, verovatno. Ne treba da budemo zasenjeni sadašnjim
momentom.
Ja sad moram da iznesem neke podatke koji idu u prilog tezi da je Vojvodina
kao oblast sa razvijenom autonomijom nemoguća u uslovima demokratije,
osim kao etnodemokratska celina. Moram to da učinim iako sam intimno sasvim
protiv takvog zaključka. Vojvodinu smo napravili mi komunisti. Pre toga
je ona egzistirala pod nadnacionalnom apsolutističkom vlašću, kada je zaista
postojala poprilična izjednačenost prava pojedinih etnikuma, s tim što su svojevrsnu
prednost imali Srbi i Nemci, na račun većinskih Rumuna, Mađara, Slovaka
i ostalih. To je bilo, inače, vreme privrednog prosperiteta, o čemu je dosta
pisao kolega Boarov. Mi komunisti napravili smo autonomiju Vojvodine i
ona je postojala dok smo mi bili na vlasti. Onog momenta kada su neki od nas,
kao Milošević, uveli višepartizam i počeli tranziciju, autonomija Vojvodine je
prestala da postoji kao realitet, pretvorila se u privid. Kada je prošlo to razdoblje
u kojem je otpočela degenirisana tranzicija, mi smo, posle 5. oktobra, dobili
neku firtajl autonomiju Vojvodine, autonomiju Vojvodine kao farsu.
Postoje jači podaci od anketnih podataka. Postoje podaci o glasanju građana
na izborima. To je svojevrsna anketa, vrlo jak indikator. Nekad relativna,
nekad apsolutna većina građana Vojvodine ponaša se prema pitanju Vbjvodine
krajnje konfuzno. Cela naseljena mesta nekad glasaju za demokrate, nekad za
radikale, a nekad za autonomiste. Ja sam, inače, najbliži ovima poslednjima,
pošto nema više Saveza komunista. Da ga ima, bio bih presrećan da sam i dalje
njegov član.
Glasanje na izborima, to je treći aspekat koji sam pominjao. Oni koji nisu
autonomisti najčešće imaju većinu među izašlim biračima, a možemo samo da
zaključujemo kako bi glasali oni koji u datom času ne izađu, kojih je nekad 40
odsto, nekad 65 odsto, kao na poslednjim lokalnim izborima. Ja se bojim da
nadnacionalna građanska Vojvodina ne može u balkanskim prilikama da koegzistira
sa demokratijom. I tu sam, nažalost, spreman da se u znatnoj meri složim
sa onima koji tvrde da ovde demokratija mora da bude etnička demokratija.
Imam na umu pisanja Slobodana Antonića i knjigu Jovana Komšića koju je
napisao pre dosta godina.
Demokratija, kako je zamišljam u Vojvodini od kada je uveden višepartizam,
ima neprestano naglašen konzervatini, pseudofeudalni, komunitaristički
aspekat i rezultat je dogovora etničkih elita i etničkih zajednica, od prvog Deposovog
plana Koštunice, Čavoškog i Radoša Ljušića iz 1992. godine, kada su
kontaktirali sa Andrašom Agoštonom, pa do dana današnjeg. Demokratija u
onome sad već pomalo borniranom, sholasticiziranom, klasičnom individualističkom
liberalnom smislu ovde nikada nije imala podršku. Ja se bojim da je
maksimalno moguća mera autonomije Vojvodine ona mera koja proističe iz
spoja dva najodlučnija momenta. Jedan je spoljni interes, interes spoljnog činioca
- mi smo devastirana, zaostala, opustošena zemlja, i spoljni činilac je pre-
61