Đorđe Vukadinović Miroslav Samardžić

Autonomija Vojvodine 1988-2005.
tonomije bez obzira na svoje lične simpatije i antipatije. Možda je on baš zbog
toga što je toliko sklon toj ideji rezignirano konstatovao ove dve stvari. Dakle,
naglašavam, autonomija nije samo komunistički izum - iako, s jedne strane,
nema sumnje da je za vreme srpskog odnosno jugoslovenskog komunizma ta
ideja najviše izdžigljala i isto tako, s druge strane, nema sumnje da ona ne
funkcioniše najbolje sa aktuelnim demokratskim premisama. Ali ono što mi
smeta ne samo u Ilićevom izlaganju, nego načelno u ovakvim diskusijama, i
za šta mislim da je vredno propitivanja, to je jedna sintagma koja mu se gotovo
omakla: najviši mogući stepen autonomije, maksimalno mogući stepen autonomije.
Sa tom stvari se barata kao da je samorazumljivo da je maksimalni
stepen autonomije automatski najoptimalniji i najpoželjniji stepen autonomije.
U drugom koraku se neopravdano poistovećuju regionalizacija i autonomija,
i to maksimalno moguća. Razume se, regionalizaciju treba pozdraviti kao
progresivnu, modernizacijsku, civilizacijsku vrednost - ma šta te reči značile
- ali se ona ne može automatski izjednačiti sa najvećom mogućom autonomijom
Vojvodine.
U pauzi smo se malo šalili pa sam ja rekao da su se i dahije, pošto je već
u diskusiji pominjana i Turska, zalagale za maksimalnu regionalizaciju Otomanske
imperije, i u tom smislu su one imale progresivnu ulogu u odnosu na
konzervativni stav centralističke Porte, ali ih iz svojih razloga nije podržavala
sirotinja raja u Beogradskom pašaluku, kojoj se nije dopadalo kako su dahije
autonomno upravljale. Šalu na stranu, ovo sam samo naveo kao pomalo ironičnu
dosetku da bih pokazao da je ono što se smatra samorazumljivim u stvari diskutabilno.
Naravno, pod optimalnim i idealnim uslovima bolje je da je vlast
nekako bliža, bolje je da je ona podeljena, sve to nije sporno. Ali to još uvek
nije argument za najveću moguću autonomiju, pogotovo ne za ovu vrstu državotvorne
ili državolike forme kakva je postojala i kakva se nudi u nekim predlozima
ustava. E, dakle, da li treba težiti maksimalno mogućem ili optimalnom
stepenu autonomije? Ja mislim da treba težiti ovom drugom. Najveća moguća
autonomija može da bude i država.
Slažem se, naravno, sa ovde prokazanim stavom da je ta državolika forma
autonomije Vojvodine u velikoj meri doprinela radikalizaciji političke situacije
u Srbiji i početkom devedesetih i posle 2000. godine. Pridružujem svoj stav
toj listi inkriminisanih teza, ali bih dodao nešto što mislim da mi kolege neće
osporiti: da je i ova, uslovno rečeno, maligna forma autonomaštva, koje više
nije autonomaštvo nego ima direktne državotvorne i separatističke implikacije
u nekim političkim programima, direktna posledica takođe nakaradne i maligne
forme unitarizacije Srbije, to jest statusa Vojvodine za vreme Miloševića.
Dakle, pravde radi, moramo konstatovati da tu postoji jedna klackalica, odnosno
jedno klatno. Ono je išlo od jedne, verovatno problematične, prebrze i kontraproduktivne
forme, gde je došlo do pretvaranja Vojvodine u neku kvazidržavu,
što je pozdravio samo jedan vrlo tanak sloj tadašnje intelektualne i političke
elite u Vojvodini, da bi onda usledila nakaradna unitarizacija, koja je zapra-
69