Polazne osnove za program zaštite životne sredine

и др., отпадне материје, бука и вибрације и др. При загађивању ваздуха постоји и
такозвани накнадни утицај емитованих полутаната који се огледа у њиховом дејству,
уколико нису адекватно третирани и то како у смислу загађивања ваздуха,
запрашивања околног терена, тако и у смислу загађивања површинских и подземних
вода у дужем временском периоду.
Загађивање ваздуха
Сагоревањем чврстих горива (угља) у котловима топлана настају велике количине
димних гасова који садрже оксиде угљеника (CO и CO 2 ), сумпора (SO 2 и SO 3 ), азота
(NOx), а затим чврсте честице несагорелог горива и летећег пепела који са собом носе
и тешке метале (As; Pb; Cd; Cr; Co; Ni; Mg итд.), који ремете и оштећују околни биљни
и животињски свет. Њихов утицај се често осећа и на јако великим растојањима
захваљујући одреденим метеоролошким условима и карактеристикама рељефа. Када
су у питању гасовити полутанти, то свакако посебно место заузимају SO, CO 2 и NOx.
Сумпорни оксиди се сматрају најзначајнијим гасовитим загађујућим супстанцама које
емитује топлане на угаљ и течна горива, јер се емитује у великим количинама, а има и
изузетно негативне ефекте на све видове природног окружења (сумпорни оксиди
штетно делују на вегетацију и животињски свет, а нарочито су штетни у комбинацији
са влагом). У SO 2 се претвара скоро сав сагориви сумпор из угља (око 95%). Степен
емисије сумпора зависи од врсте горива, састава пепела и услова у ложишту и варира
у широким размерама.
Уобичајено је да се сумпор у угљу класификује у две групе:
• неоргански сумпор (сулфиди и сулфати)
• органски сумпор (везан за угљоводонике).
Сумпорни оксиди се емитују из процеса сагоревања, захваљујући конверзији једног
дела сумпора у гориву у SO 2 и SO 3 , у току процеса сагоревања. Око 99% сумпорних
оксида емитује се у виду сумпор-диоксида (SO 2 ), а од 0,5-1% у виду сумпор-триоксида.
Азотни оксиди спадају у загађиваче, чији су негативни ефекти - оштећење
фотохемијски ефекти који настају реакцијом NOx са аеросолима и несагорелим
угљоводиницима под дејством сунчеве светлости. Продукти ових фотохемијских
реакција су озон, алдехиди и разни органски радикали, који сваки за себе имају
одређене негативне ефекте на животну средину.
Угљен-моноксид настаје као продукат непотпуног сагоревања. Обзиром да се у
котлове уноси увек већа количина ваздуха него што је потребно за потпуно
сагоревања горива - угља, то се при нормалним условима рада котлова, очекују
занемарљиве концентрације угљен-моноксида у излазним гасовима.
Угљен-диоксид. Енергетска постројења су значајни емитери угљен-диоксида, јер се
његов садржај у димним гасовима при сагоревању угљева креће и до 12%.
Испуштање угљен-диоксида у атмосферу представља проблем од глобалног значаја,
јер се повећаним сагоревањем фосилних горива и повећаном емисијом CO 2 ремети
равнотежа у атмосфери. Наиме, иако се CO 2 не сматра директним полутантом, његова
повећана емисија у атмосферу се мора узети из разлога деловања CO 2 на топлотну
равнотежу земље, што има за последицу глобалну промену климе итд.
Извори емисије CO 2 су котловска постројења, а он се у атмосферу испушта кроз
димњак. Генерално посматрано, емисије угљендиоксида из електрана не стварају
токсичне концентрације у нижим слојевима атмосфере, али доприносе свеукупном
разарању озонског омотача и глобалном загревању планете Земље сразмерно учешћу
1415.Г.ПР. 242