Ovde - Početak

Nastanak produkcionog koda
56
Cenzori su imali gotovo neograničena prava, koja su
nemilosrdno koristili, a procenjuje se da je preko 50% filmova
bilo sečeno zbog neodgovarajućeg sadržaja (Prince, 2003: 19).
Bez obzira na činjenicu da li je neki film bio sečen ili ne, ostajao
je utisak da cenzorska komisija kao spoljni faktor reguliše
sadržaj filmova. Da bi se zaštitila od spoljnih pritisaka, industrija
je oformila organizaciju Filmskih producenata i distributera
Amerike (2), 1922. godine. Jedan od koraka koji je učinjen bio
je formiranje Studijskog komiteta za odnose (3), koji je trebao da
predstavlja filmsku industriju pred lokalnim cenzorima. Zadatak
ovog komiteta bio je stvaranje liste tipičnih scena koje podležu
cenzuri, kako bi se industrija unapred odbranila od naknadnih
sečenja. Lista je nazvana „Nemoj i budi oprezan” (4) i trebala je
da skrene pažnju rediteljima na sadržaje koji ne bi trebali da uđu
u film, kako bi se kasnije izbegla eventualna cenzura. Ova lista je
po nastanku produkcionog koda uključena u njega.
Postavlja se pitanje da li se u suštini nešto dobija ovim
internalizovanjem spoljne cenzure u autocenzuru. Odgovor
je nesumnjivo pozitivan. Filmska industrija je bila primorana
da šalje filmsku traku svim cenzorskim komisijama, a ove
komisije su svaka prema svojim shvatanjima doterivale film i
sekle delove iz njega. Tako bi jedan film, snimljen u Holivudu,
tokom svoje kasnije distribucije širom Amerike bio projektovan
u svakom mestu sa različitim vremenom trajanja i sa različitim
brojem kadrova. Pored ovih tehničkih problema, dolazilo je i do
drastičnog poskupljenja distribucije filma. Dvadesetih godina
XX veka, u Americi je bilo preko dve stotine cenzorskih komisija
koje su svaka prema svojim pravilima doterivale film, tako da
on odgovara samo onom regionu gde je cenzurisan. Ovo znači
da je industrija morala da pošalje svakoj komisiji filmsku traku,
koja kasnije nije mogla da se koristi u drugom regionu, osim u
onom u kom je cenzurisana. U slučaju kad bi reditelji znali šta