Create successful ePaper yourself
Turn your PDF publications into a flip-book with our unique Google optimized e-Paper software.
prikaz ljubavne – seksualne scene. Dok su lokalni cenzori<br />
strogo kontrolisali sadržaj filmova, supstitucionalna estetika je<br />
umirivala njihove reakcije i omogućila rediteljima da u svoje<br />
filmove uključe ono što nije bilo u skladu sa ukusom i moralom<br />
tog vremena.<br />
Neeksplicitna estetika fukcionisala je veoma uspešno<br />
kada se tokom nasilnih scena filma kamera pomerala sa glavne<br />
radnje, izbegavajući prikaz posledica nasilnog akta. Ovaj pristup<br />
u snimanju nasilja postao je jedna od osnovnih komponenti<br />
kinematografskog reprezentovanja nasilja, koji se može videti u<br />
gangsterskom, horor, ratnom i vestern filmu. Njime se izbegavalo<br />
svako prikazivanje destruktivnih posledica nasilja na ljudskom<br />
telu. Nijedan od reditelja nije specifično zaslužan za razvoj ovog<br />
pristupa u snimanju nasilja, on je „ … vrsta vizuelnog Esperanta,<br />
dostupnog svima” (Prince, 2003: 207). Čuveni reditelji, kao<br />
Hauard Hoks i Stenli Kjubrik, koristili su ova pravila supstitucije<br />
podjednako kao i reditelji koji nisu imali tako karakterističan<br />
način filmskog izražavanja. Nakon pada produkcionog koda i<br />
pojavljivanja eksplicitne estetike filmskog nasilja, reditelji nisu<br />
prestali da koriste i razvijaju estetiku supstitucije. Naizgled deluje<br />
da za zaobilaženjem direktnog prikaza nasilja nema više potrebe,<br />
jer su ograničenja nestala. Međutim, estetika supstitucije je<br />
nerazdvojna od kreativnog jezika kinematografije, tako da je<br />
reditelji i dan-danas koriste, iako gotovo da ne postoji nešto što<br />
se vizuelnim putem ne bi smelo prikazati.<br />
90<br />
Kontinuirana upotreba ovih pravila vodi ka velikom<br />
paradoksu filmske cenzure: postoje situacije<br />
kada je indirektnost moćnija i više cenjena. Dok je<br />
cenzura ograničavala izražavanje, ona je takođe podsticala<br />
pokretanje imaginacije kod gledalaca koji su<br />
morali svaki zasebno da zamisle ono što inače nije prikazano,<br />
i kod reditelja koji su morali izumeti načine<br />
na koje bi sugerisali na nešto što nisu smeli da opišu<br />
direktno (Prince, 2003: 207).
Change language