Disertacija - Univerzitet u Novom Sadu

1. UVOD
Globalizacija, konkurentnost na globalnim tržištima, proizvodi sa kratkim životnim
ciklusom i značajno povećana očekivanja kupaca, primorali su privredne subjekte da
investiraju u logističke sisteme. Navedeno, zajedno sa razvojem IT i transportnih
tehnologija, dovelo je do kontinualne evolucije logističkih sistema, usled čega se, u
savremenim sistemima, različiti segmenti proizvode na različitim mestima, transportuju do
skladišta, a zatim do raznih postrojenja za sklapanje konačnog proizvoda. Odatle se gotovi
proizvodi transportuju, najčešće, do distributivnih skladišta, pa tek onda do maloprodaje i
krajnjih potrošača. Shodno tome, da bi se smanjili troškovi, a poboljšao nivo usluge,
neophodno je da se u obzir uzmu interakcije svih subjekata sistema na svim nivoima
logističke mreže, od dobavljača, preko proizvodnih centara, skladišta, distributivnih
centara, maloprodaje, pa sve do krajnjeg korisnika. U vezi sa tim, za logistički sistem se
može reći da je kompleksan, socio-tehnički sistem koji egzistira u okviru širih, nadređenih
sistema, sa ciljem da omogući racionalan protok svih vrsta materijalnih dobara i
pripadajućih informacija, unutar i između sistema. Pritom, svaki objekat integrisan u
posmatranu logističku mrežu, ima uticaj na efektivnost i efikasnost, a time i troškove
funkcionisanja celokupnog sistema, zbog čega, u ambijentu izrazite konkurentnosti na
globalnom tržištu, lokacija svakog od tih objekata ima veliku ulogu pri organizaciji i
upravljanju celokupnim sistemom, ili nekim njegovim delom. S obzirom na značaj te uloge
koju lokacija objekata ima, jasno je da se njenom određivanju mora pridati odgovarajući
značaj.
Jedan od najvećih problema današnjice jeste ugrožavanje životne sredine, koje se,
na globalnom nivou ogleda u evidentnim klimatskim promenama, uzrokovanih efektom
staklene bašte. Jedan od najznačjnijih uzročnika jeste emisija ugljen-dioksida, koja je
rezultat potpunog sagorevanja fosilnih goriva. Takođe, značajan problem jeste i smanjenje
rezervi fosilnih goriva i energetska zavisnost mnogih zemalja od uvoza. Jedna od mera za
smanjenje ovih negativnih uticaja jeste korišćenje obnovljivih izvora energije. Politička
podrška tome data je kroz brojna dokumenta i zakonska rešenja, a najznačajnija je
Direktiva Evropske unije 2009/28/EC (Anonim, 2009a). Njome su jasno postavljeni ciljevi
da se, na nivou Unije, do 2020. godine ostvari da 20 % primarne energije, 20 % električne
energije i 10 % goriva za transportna sredstva bude iz obnovljivih izvora. Ovu politiku
prihvatila je i Srbija potpisivanjem Memoranduma o razumevanju (Anonim, 2007a).
Biomasa u mnogim zemljama, pa i u Srbiji, predstavlja najveći potencijal obnovljivih
izvora energije. Gustina, pa i energetska gustina biomase, su niske, a resursi široko
distribuirani. Sa druge strane, korišćenje biomase, posebno za generisanje električne
energije i kogeneraciju (kombinovanu proizvodnju električne i toplotne) u postrojenjima
velikih nazivnih snaga ekonomski je povoljnije. Izbor lokacije za takva postrojenja, između
ostalih tehničkih zahteva, umnogome zavisi od logističkih troškova, zbog čega predstavlja
karakterističan lokacijski problem, vezan za lanac snabdevanja.
1