Untitled - Treći Trg

milionera; ali zato nema nikoga na trgu u Lisabonu ko ne zna ime čoveka
koji sada tamo ruča.
Ta dvojica su, uostalom, postigli sve ono što se može prstima
dohvatiti, kad se ispruži ruka. Kod njih se jedino razlikuje dužina ruke; u
svemu ostalom su isti.
Sve mi izmiče i iščezava. Čitav moj život, moja sećanja, moja
mašta i sve što ona obuhvata, moja osobnost, sve mi to izmiče, isparava.
Neprestano osećam da sam bio drugi, da sam osećao kao drugi, da sam
razmišljao kao drugi. Ono što sad posmatram to je predstava smeštena u
drugi dekor. A ono što posmatram, to sam ja.
Naidjem ponekad, u uobičajenom neredu mojih književnih fijoka, na
hartije napisane pre desetak, petnaest, možda i više godina. I mnoge od
njih mi zvuče kao da ih je napisao neki tudjinac; ne prepoznajem sebe u
njima. Neko ih je napisao, a taj neko sam bio ja. Ja sam ih doživeo, ali kao
u nekom drugom životu iz kojeg sam se sad probudio kao iz tudjeg sna.
I često pronalazaim stranice koje sam napisao kao sasvim mlad
– zapise koje sam zabeležio sa sedamnaest ili sa dvadeset godina. Neke
od njih imaju jednu izražajnu moć za koju se ne sećam da sam je imao
u ono vreme. Pojedine rečenice, pojedini pasusi, nastali kad sam tek
napustio doba dečaštva, izgledaju mi kao delo ovoga koji sam danas ja,
posle mnogih godina i stvari koje su me obrazovale. Prepoznajem u njima
da sam isti kao što sam bio tada. I mada osećam da sam danas daleko
uznapredovao u odnosu na ono što sam bio, pitam se u čemu je napredak,
ako sam tada bio isti koji sam danas?
Postoji u tome neka tajna koja me ponižava i tišti.
Bludim mislima i ubedjen sam da sam ovo što pišem već napisao.
Sećam se. I pitam onoga u meni što pretpostavlja da postoji da li možda
postoji u platonizmu doživljaja neko drugo sećanje na jedan prethodni život
koji bi zapravo bio samo sećanje na ovaj...
Bože moj, Bože moj, koga to gledam? Koliko ima nas u meni? Ko
sam ja? I šta je taj razmak izmedju mene i mene?
&
100