Untitled - Treći Trg

je da neverovanje zahteva mnogo više hrabrosti nego verovanje. Svojstvo
verovanja je određena sigurnost i po svoj prilici dobro je imati takvu tačku
oslonca. Jedno sigurno znam, što ljudi zaboravljaju, jer je to ugodnije: „da
sam ovde na trenutak i da je trenutak sve, što posmatram i što me susreće“.
Tu ulazimo u opasno veliki prostor. Međutim, svest o njegovoj ogromnosti
trebalo bi da predstavlja izvor sreće. Čak mi se čini da je lakše radovati se
svetu, imajući u vidu taj dar i to da si njime obdarivan. Pri tom nije važno
čime i sa čije strane, jedino to svoje „ovde“ ne smeš upropašćavati u ime
samopregora koji najčešće ne služi drugom čoveku, niti prirodi, već samo
našim predstavama o ispravnosti. U mojoj knjizi o poeziji Šimborske nalazi
se poglavlje posvećeno njenoj poznatoj pesmi Ćutanje bilja, u kome se
trudim da obrazložim zbog čega mišljenje smatram genetičkom greškom.
Najkraće rečeno: većina života na Zemlji, koji je postojao pre više milijardi
godina i onog koji postoji sada, ne misli zbog čega je kao takav najbolji. On
jednostavno postoji.
B. R.: U knjizi o Šimborskoj pre svega si se bavio filozofijom. Reci nam
nešto više o vašem nedavnom razgovoru o tvojoj knjizi.
E. O.: Dok sam radio na tom eseju nameravao sam da napišem knjigu o
poeziji Vislave Šimborske koja će nju zainteresovati. Zadatak mi se činio
vratolomnim, jer se Šimborska ne interesuje za ono što o njoj pišu ili samo
površno, ako pišu njeni poznanici. Ja nisam bio njen poznanik, a sada jesam.
Vislava Šimborska je rekla da mi je zahvalna za tu knjigu i da ju je dvaput
pročitala. Otkud takva pohvala? Vidite, to nije književnokritičarska knjiga
već naučnopopularna. Literaturu o predmetu čine knjige iz kosmologije
i članci iz National Geographic, kao i izveštaji o poslednjoj misiji NASA;
posebno, najznačajnijoj u istoriji naše planete, o prošlogodišnjem osvajanju
najvećeg Saturnovog meseca, Titana. Poezija Vislave Šimborske je tesno
povezana s tim temama. U osnovi teško ju je i nazvati poezijom, ako
stih tu služi istraživanju teorije saznanja... Kada smo se sreli imao sam
utisak da se odavno poznajemo i da se dugo nismo videli. Imali smo same
zajedničke teme i interesovanja. Uglavnom smo razgovarali o životinjama,
kamenju, spoznaji kosmosa. Gospođa Šimborska mi je dugo pričala o
svojim stihovima, deleći ih na „zemaljske“ i „kosmičke“. Opšte uzev, samo
je jedna interpretativna teza moje knjige bila drugačija u odnosu na njene
intencije... Zanimljivo, jer ona nikada ne govori o svojoj poeziji. Prema
tome, doživeo sam veliku čast. I moram da dodam, da je ovakav susret
78