Untitled - Treći Trg

ne računamo onaj jedan jedini put kad je gledao predstavu u Koloseumu
– klovnove u unutrašnjim ruševinama njegovog vlastitog života. Oženio
se, ne znam ni kako ni zašto, ima četiri sina i jednu kćer, a osmeh koji
mu zaigra na licu kad se nagne preko pulta prema stolu za kojim sedim,
izražava jednu ogromnu, svečanu i samozadovoljnu sreću. Ali on je ne
glumi, niti ima razloga da je glumi. Ako je oseća, to je zato što je zaista
srećan.
A stari kelner koji me služi i koji upravo spušta ispred mene sigurno
već milionitu kafu jednog života provedenog u spuštanju šoljica za kafu na
stolove? Vodi isti život kao i kuvar – s razlikom od četiri ili pet metara, koliko
iznosi rastojanje izmedju kuhinje i sale za ručavanje. Što se ostalog tiče,
ima samo dvoje dece, odlazi češće u svoju Galiciju, bolje poznaje Lisabon
od onog drugog, a poznaje i Porto, gde je živeo četiri godine, i podjednako
je srećan.
Posmatram s užasom panoramu tih života i otkrivam, u času kad me
obuzima jeza, revolt i sažaljenje prema njima, da nikakvu jezu, revolt niti
sažaljenje ne osećaju upravo oni koji bi najviše imali prava da ih osećaju,
odnosno njih dvojica koji takvim životima žive. To je suštinska greška
književne imaginacije: pretpostavka da su drugi isto što i mi i da moraju da
osećaju kao mi. Ali, srećom po čovečanstvo, svaki čovek je onaj koji jeste,
a samo je geniju dato da bude još ponešto.
Uostalom, sve što je dato odgovara onome čemu je dato. Mala
ulična svadja zbog koje kuvar istrčava na vrata zabavlja ga više nego što
mene može da zabavi promišljanje najoriginalnije ideje, čitanje najbolje
knjige, najsladji od svih zaludnih snova. A ako je život po svojoj suštini
jednoličan, činjenica je da taj kuvar izbegava jednoličnost života uspešnije
nego ja. I neuporedivo lakše od mene. Istina nije ni na njegovoj ni na mojoj
strani, jer ona nije ni na čijoj strani, ali je zato sreća zaista na njegovoj.
Mudar je onaj ko monotono živi, jer u takvom životu i najsitniji
dogadjaj ima draž čarolije. Za lovca na lavove, posle trećeg lava, lov gubi
čar pustolovine. Za mog monotonog kuvara svaka ulična tuča poprima
razmere jedne skromne apokalipse. Za nekoga ko nikad nije napuštao
Lisabon, vožnja autobusom do Benfike predstavlja putovanje do ruba
beskraja, a ako jednog dana ode i do Sintre, imaće utisak da je otputovao
na Mars. Putnik koji je obišao celu zemaljsku kuglu, posle predjenih pet
hiljada milja ne oseća čar novine jer nailazi samo na nove stvari; na svakom
koraku nešto novo, starost večite novine, ali apstrakni pojam novine ostao
je na dnu mora, posle drugog susreta s nečim novim.
102