Untitled - Treći Trg

usamljenost puteljka u prvi sumrak. U čizmama titra nemi zov zemlje, njeno
ćutljivo žrtvovanje zrnu koje klija i njena tajnovita nepomičnost u ispucaloj
pustoši zimskog polja. Taj svrhovit par je iznuren zbog potiskivanog nemira
da obezbedi hleb, neme radosti posle još jedne pobede nad nemaštinom,
napetog iščekivanja porođaja i uzdrhtalosti pred smrtnom pretnjom. Taj par
svrhovitih predmeta pripada zemlji, a utočište je našao u svetu seljanke. To
utočište mu daje identitet i suštinu.“
Da li je zbilja on video sve to? Jeste, i zbog toga definišemo opažanje
kao osvetljavanje memorijskog horizonta stvari. Reč je o drugačijem obliku
kazivanja koji opažamo iz ugla memorije.
Teoretičari veštačke inteligencije razlikuju ponuđena znanja i proceduralna
znanja. U najširem smislu, jedna sadrže informaciju a druga moduse
operisanja tom informacijom. Danas je razdaljina između pomenuta dva
tipa sve manja, te neki autori, poput Andersona, zastupaju gledište da svaka
ponuđena informacija može postati informacija o proceduri. Kada stekne
informaciju, čovek sasvim sigurno tako funkcioniše. Memorija je skup
sposobnosti. Studije Česa i Simona (1973), Simona i Hilmartina (1973) i
Simona (1980) pokazale su da ono što razlikuje vrhunske šahovske igrače
od početnika nisu razlike u procesu igre, nego razlike u bazičnom znanju
na koje se stručnjaci mogu uspešno oslanjati. Istraživači su izračunali da
šahovski velemajstor verovatno poseduje repertoar od pedeset hiljada
pozicija na tabli i da upravo iz te arhive opaža nove poteze, zbog čega
izvlači više informacija nego početnik. Fraj kaže da veliki šahovski igrač
nije duboki mislilac; on samo maestralno opaža. Smatra se da je potrebno
deset godina da bi se postao velemajstor, verovatno zato što je toliko
vremena neophodno da bi se naučila tako velika količina poteza. Nedavno
je Hejs proučavao biografije velikih kompozitora i takođe otkrio to pravilo o
deset godina: reč je o prosečnom periodu između početka učenja i prvog
velikog dela. Norman je, pak, potvrdio magičnu brojku od pedeset hiljada,
kada je izračunao da je to broj „praktično pripremljenih jela“ potreban da se
postane vrhunski kuvar (Norman, 1980; Majer, 1983).
Veliki stvaraoci su imali neobičnu memoriju u vezi sa svim što se odnosilo
na njihovu umetnost. Poslovično je poznata Mocartova memorija, ali on
nije jedini slučaj. Vasari je zapanjen Mikelanđelovom memorijom, a Prust
je briljirao u salonima svojom sposobnošću pamćenja tuđa dela. Međutim,
da bi bila stvaralačka, memorija mora da bude stvaralačka memorija. Ova
naizgled sasvim imbecilna tautologija samo je uvod da bi se istakle dve ideje.
89